1983: Galaksija

Letnji odmor 1983. proveo sam u Risnu, u hotelu Teuta. Malo istočno od hotela, na dvadesetak metara od obale i samo par metara dubine, nalazi se potonuli antički grad Rizon. O ovome sam ponešto znao jer sam krajem sedamdesetih godina zarađivao za džeparac tako što sam na Televiziji Beograd sa rediteljem Petrom Đurićem montirao seriju "Potonuli gradovi", a jedna od emisija bila je posvećena Rizonu. Ronio sam "na dah" i vadio antičke tegule i delove grnčarije stare po dve hiljade godina.

A onda mi je nešto odvuklo pažnju na sasvim drugu stranu. Prelistavajući literaturu o mikroprocesorima koju sam poneo na odmor jer sam je dobio neposredno pred polazak na put, naleteo sam na knjižicu sa aplikacijama za CDP 1802. Bio je to primitivan mikroprocesor, bez Stack Pointera, sa arhitekturom "na štapče i kanapče" i vrlo neudobnim setom instrukcija, ali jedna aplikacija baš mi je zagolicala maštu: generisanje video-signala uz podršku mikroprocesora. Pa kad može 1802, zašto ne bi mogao i Z80? U hotelskoj prodavnici kupio sam svesku i olovku i tako sam ostatak odmora proveo u sobi.

U Beograd sam doneo potpuno razrađenu koncepciju računara koji generiše sliku uz pomoć softvera. Pokazalo se da su uštede u hardveru fantastične, mada na račun brzine kompjutera. Odmah sam prionuo na posao i prva verzija ove uspešne sprege hardvera i softvera je ubrzo proradila. Z80A na 3,072 MHz uklopio se u standardne TV tajminge tako da je mogao da generiše monohromatsku sliku sa 32 znaka u 16 redova, ili grafiku rezolucije 64x48.

Znam da ćete požuriti da uporedite ove performanse sa danas aktuelnim, ali pokušajte da ih posmatrate sa pozicije tadašnjeg doba - malo ko je znao šta je to računar, još manje ljudi ga je videlo, a tek po neko ga je imao. Pravi trenutak da se ponudi samogradnja jednog ovako jednostavnog i jeftinog računara, bez obzira na to što negde na svetu postoje i bolji i brži. Uostalom, neke karakteristike (recimo, rezolucija grafike) bile su ograničene tadašnjom cenom memorija, jer nije bio cilj izvući maksimalne karakteristike nego optimalni odnos između cene komponenata i postignutih karakteristika.

U bližoj okolini nije bilo ni jednog časopisa koji se bavio samogradnjom, tako da mi je prva ideja bila da kontaktiram zagrebački SAM, ali sam je srećom napustio zbog lošeg iskustva koje sam imao u ranijoj saradnji (pre svega mi je smetalo što su mi tekstove prevodili na ijekavski, tako da su mi moje rođene reči delovale strano). Bio sam ubeđen da je časopis Galaksija nezainteresovan za ovakav projekat, ali sam načuo nešto o tome da se priprema specijalno izdanje posvećeno kompjuterima...

Bila je to smela ideja da se kompjuter ponudi publici kao samogradnja, jer niko tada nije mogao da prognozira kakav će biti odziv. Na sastanku u redakciji Računara, časopisa iz koga je akcija potekla, pokušali smo da prognoziramo broj ljudi koji će se uključiti u akciju. Pretpostavke su bile vrlo različite, kretale su se od stotinu pa sve do hiljadu (ova druga cifra je, kao preterano optimistična, bila dočekana smehom od strane svih prisutnih). Ipak, definitivni odziv osam hiljada ljudi koji su sami sagradili računar, i kod kojih je taj računar uspešno proradio, ima svoju težinu, i taj podatak treba iskoristiti za procenu o tome koliko je kompjuter kao medijum privlačan ljudima.

Da bi se opisale tehničke performanse Galaksije, nije potrebno previše prostora, jer je reč o veoma jednostavnom računaru sa skromnim karakteristikama, pošto je najvažniji cilj bio prilagoditi hardver graditeljima koji nisu imali previše iskustva u toj oblasti. Glavna ušteda odnosila se na softversku podršku video interfejsa, jer se ceo video stepen sastojao od samo jednog pomeračkog registra i nekoliko logičkih kola. Ovo je plaćeno gubitkom na brzini, jer je tri četvrtine procesorskog vremena otpadalo na podršku video jedinice, ali, za utehu, video drajver je bilo moguće softverski isključiti u slučaju da je trebalo ubrzati rad.

Jedini raspoloživi video mod podržavao je 32 znaka u 16 redova (sa smooth scroll-om, što je bio luksuz i za mnoge kasnije video kartice) i najskromniju moguću blok-grafiku rezolucije 64*48 tačaka. Statički RAM imao je kapacitet od 6K. Jedinica spoljne memorije sastojala se od standardnog kasetofona, sa brzinom prepisa 230 bps.

U EPROM, koji se u početku prostirao na "celih" 4K, smešten je drajver za video stepen, linijski editor i BASIC interpreter. Floating-point aritmetika i ciklusi preuzeti su iz Micrsoft-ovog Level 1 Basica, a ostatak je rezultat rada autora, pomognut aktivnim učešćem i sugestijama Dejana Ristanovića.

Koliko je truda uloženo u to da se što više funkcija smesti u samo 4K koda, neka posluži i sledeći primer: niz od 6 karaktera, koji čini poruka READY i oznaka za novi red, osim što služi kao tekst poruke, izvršava se i kao niz instrukcija u programu! Naime, u okviru video drajvera postoji niz od 32 instrukcije koje moraju da se izvršavaju u po četiri takta oscilatora, jer je u toku "iscrtavanja" 32 slova u jednom redu na ekranu bilo potrebno u tačnim vremenskim razmacima uvećavati Refresh registar mikroprocesora (što on inače radi automatski posle svake instrukcije). Pošto nije bilo važno koje su ovo instrukcije (jedino je značajno vreme njihovog izvršavanja), uskoro je ceo drajver tako optimizovan da je odredjeni broj instrukcija uspešno prebačen iz radnog dela drajvera u ovaj niz, ali je ostalo još šest neiskorišćenih NOP-ova ("praznih" instrukcija, koje ne rade ništa). Tada je stvorena ideja da se disasemblira ASCII niz "READY" i da se registri drajvera prilagode tako da izvršenje ovog niza bude "bezbolno" dok program pretrčava preko njih. I tako je ušteđeno šest bajtova, a zrno po zrno... zna se.

Pošto je akcija samogradnje već poodmakla, korisnicima je ponudjeno proširenje od dodatnih 4K, sa ne baš inventivnim nazivom ROM B, za koje je već postojalo predviđeno mesto na štampanoj ploči. U ponudi ovog proširenja najznačajniji su bili asembler za Z80 i trigonometrijske funkcije. Uskoro se pojavilo još jedno značajno proširenje: Galaksija Plus, čiji hardver je projektovao Nenad Dunjić, a softver Milan Tadić. Tako je Galaksija dobila grafiku znatno više rezolucije i softverski paket koji je omogućavao crtanje osnovnih grafičkih oblika.

Celu akciju samogradnje, programiranja Eprom-a i tehničke pomoći grediteljima vodila je grupa entuzijasta okupljena oko časopisa Računari, tada specijalnog izdanja mesečnika Galaksija. Svi koji su uložili trud da ova akcija uspe, radili su to volonterski, dakle sve usluge su bile besplatne. Jedini izuzetak ovome bili su saradnici sa Istre, koji su se angažovali oko isporuke komponenata, i taj posao su radili komercijalno.

Ja sam naivno prihvatio zaduženje da programiram Eprom-e, koji su u redakciju Računara pristizali u takvim količinama, da sam ubrzo morao da napravim novi programator sa mogućnošću programiranja po pet Eprom-a odjednom. Bez obzira na to ubrzanje, svakoga dana imao sam celovečernju zabavu: (1) Raspakuj pet paketića (2) Ubaci pet Eprom-a (3) Programiraj (4) Zapakuj pet paketića (5) Go To 1.

Bilo je, srećom, i zabavnijih zaduženja. Zoran Modli je redovno zvao Dejana i mene u emisiju Ventilator, koja je bila na programu Beograd 202 svake subote i tu smo preko radija emitovali nove programe za Galaksiju. Ni jednom se nismo našli sa prave strane radio-aparata kad je ovo višeminutno "cvrčanje" emitovano, pa je tako za nas ostala večita tajna kakav je efekat to izazivalo kod slušalaca; ja sam tvrdio da ih to uglavnom rasteruje sa te frekvencije, ali je autoritet voditelja bio neprikosnoven i mi smo mesecima hrabro nastavljali sa tom praksom. Začudo, dobijali smo solidan broj pozitivnih reakcija od slušalaca koji su uspešno presnimili programe, i nijednu negativnu - valjda su oni koje to ne zanima ili pobegli sa talasa 202, ili nisu smeli ništa da kažu, u strahu da ne ispadne da nisu "u trendu".

U štampi cele (tada jedinstvene) Jugoslavije bilo je dosta pozitivnih reakcija na akciju samogradnje, ali i poneko negativno. Čak sam dobio i jedan časopis iz Slovenije u kome je objavljen opširan članak pod naslovom (prevodim:) "Jedini zaista domaći računar". Zagrebački Start je posvetio dve stranice vrlo afirmativnog teksta Galaksiji, ali smo u Srbiji bili lošije sreće: u Osmici je objavljen članak sa negativnom konotacijom, ali ta ocena, srećom, nije bila upućena kompjuteru ili akciji, nego lično meni. Ne znam kako je novinar koji je to napisao mogao da posveti skoro dve velike stranice teksta jednoj banalnoj činjenici, da sam ja navodno dobio neke velike pare od redakcije Računara za ovaj projekat, tim pre što je taj podatak potpuno netačan: plaćen mi je bio samo uobičajeni honorar za napisan tekst, po standardnoj tarifi, a za ostalo mi čak ni troškovi nisu bili pokriveni. Ne čudi me što sam jedini udarac morao da primim baš iz Srbije: ko će kome, ako neće svoj svome...

I drugi mediji hteli su da pomenu akciju, pa smo tako Dejan i ja u to vreme dobijali puno poziva da učestvujemo u radio i TV emisijama koje su govorile o kompjuterima. I sad, dok evociramo uspomene na to vreme, često se setimo uvek istih pitanja koja su nam voditelji, kao po dogovoru, postavljali. On je redovno dobijao pitanje "Šta može da uradi računar", a meni je sledovalo da odgovaram na pitanje kako sam došao na ideju da napravim Galaksiju. Pošto je ovo počelo da se ponavlja, prestalo je da nam bude smešno.

Jednom sam u pošti pronašao pismo iz Zagreba, pošiljalac je bila Konferencija Saveza Socijalističke Omladine. Umoljavam se da primim k znanju da se u Fažani održava politi¦ka škola na temu Informatika i Obrazovanje, pa stoji: "Obraćamo Vam se s molbom da uzmete učešća u radu seminara i polaznicima održite predavanje na temu: o inventivnom radu na području kompjuterske tehnologije..." itd. Bilo je leto, pravo vreme za 10-dnevne seminare na Jadranskoj obali pored samih Briona. Ko bi odbio?

Posle predavanja imao sam utisak da im nisam pogodio žicu, jer niko od slušalaca nije imao pitanja na temu o kojoj sam pričao. Ipak, stiglo je i prvo pitanje: koliko ste zaradili na "Galaksiji"? Ponadao sam se da sam loše čuo, ali čovek ponavlja i dopunjava pitanje: pa prodato je blizu deset tisuća kompleta, tu mora bit dobre zarade, ne? Pripremio sam se za razna pitanja, ali za ovo nisam. Ne, odgovaram. On vidi da me je zbunio. Kak ne?

Čujte, kažem, tamo preko ovog brda (pokazujem prstom u smeru u kome mislim da se nalazi Istra) nalazi se jedan vaš čovek, zove se Juras Zvonko, on se bavio prodajom komponenata za "Galaksiju", idite pa pitajte njega koliko je zaradio, a meni postavite ako imate neko umesnije pitanje...

Nije bilo više pitanja. Završio sam svoje predavanje rečima da se sve što sam rekao za sat i po priče odnosi na konstruktivne ljude, ali da osim njih postoje i oni drugi, kojima je glavna preokupacija kako da dovedu u sumnju sve što su oni prvi stvorili.

Kasnije me je jedan slušalac, valjda da bi pokazao da ipak neko i za mene ima simpatija, upitao da li je baš pametno to što "držim katedre" po raznim časopisima i tako sebi stvaram konkurenciju u poslu projektanta.

Sada, posle 17 godina, stičem utisak da je osnovna zasluga za uspeh ove akcije bila ne u tehničkoj koncepciji računara, nego u samoj ideji da se u jednom tako aktuelnom trenutku ponudi samogradnja kompjutera, i u uspešnoj medijskoj podršci koja je tu samogradnju pratila. U to vreme velika većina ljudi nikad nije ni videla kompjuter, a još manje je bila u prilici da nekad nešto uradi na njemu. A onda je odjednom svima ponudjena mogućnost da ga svojim rukama naprave! Naravno da oni koji su imali tehničkog poriva u sebi nisu mogli da odole iskušenju, i tako je jednom skromno zamišljenom akcijom školovana cela jedna generacija kreativnih ljudi, koji sada sa uspehom prate savremene trendove u informatičkoj tehnologiji, a mnogima je to postala i profesija.