PROJEKTI 

6

1999: Bombasti honorar

  



Sa projektom koji sam kao samogradnju objavio u 35. broju PC-ja krenulo je kako se samo poželeti može. Bio sam ponosan na taj jednostavni i moćni instrument: logička sonda, analizator, serijski prijemnik i frekvencmetar u jednom jedinom čipu. Pošto je to bio Microchip-ov PIC mikrokontroler, pomislio sam da bi tu američku firmu moglo da zainteresuje objavljivanje projekta na sajtu, na kome već ima aplikacija sa sličnim mikrokontrolerima. Uz Dejanovu pomoć sročio sam pismo u kome sam opisao projekat, i poslao ga elektronskom poštom. Iz firme me je neko (mislim da je to bio kompjuter) obavestio da je poruka prispela i da će čekati oko mesec dana dok ne stignem na red da ga stručni tim pogleda.

Čekao sam dobra dva meseca, i kad sam već pomislio da je prethodna poruka bila samo kulturno odbijanje, stigao je odgovor koji je prevazišao ne samo moje želje, nego i fantazije. Menadžer tima za projekte je na osnovu poslatog materijala obećao postavljanje projekta na sajt i objavljivanje u dva američka i nekoliko evropskih časopisa. Zatražio je da mu pošaljem jedan uzorak uređaja poštom, a za uzvrat, iz priloženog spiska mogao sam da odaberem jedan od proizvoda firme koji bih dobio kao kompenzaciju. Opredelio sam se za sjajni (i skupi) in-circuit emulator MPLAB-ICE 1000, mada je to bio novi razvojni instrument i izlazak prvih primeraka iz proizvodnje je bio planiran tek za dva meseca. Pošto nisam imao razloga za žurbu, to mi nije smetalo.

Prepiska je krenula sjajno, a sa svakom sledećom porukom menadžer firme je uz nove komplimente za projekat davao i nova obećanja i proširivao posao. Najpre je stigla ponuda da uđem u listu službenih konsultanata; to bi mi otvorilo put za nove poslove, jer se konsultanti tretiraju kao preporučeni stručnjaci za razvoj, a ja bih bio jedini Microchip-ov konsultant za Istočnu Evropu. Posle toga sledi ponuda da sa firmom potpišem ugovor o proširenju istog projekta tako da on može da služi i kao digitalni voltmetar i ommetar, što bi se naravno posebno honorisalo. A onda još i pitanje da li dozvoljavam da Microchip napravi nekoliko primeraka uređaja, kako bi bili izloženi na sajmovima i demonstrirani na stručnim seminarima. Naravno, tu je bilo i obećanje da će na materijalu seminara uz tehničke karakteristike uređaja biti odštampani i podaci o autoru.

U međuvremenu je i moj uzorak stigao u Ameriku. U propratnom pismu sam se izvinjavao za amaterski sklepano kućište instrumenta, ali sam u sledećoj poruci dobio molbu da napravim još tri ista takva uređaja, jer im se baš kućište najviše svidelo. Kompenzaciju za taj rad trebalo je da sam navedem.

Naravno da sam i to prihvatio. Najbrže što sam mogao, napravio sam još tri uređaja i poslao ih. Što se tiče kompenzacije bio sam skroman, jer sam zatražio samo kolekciju uzoraka mikrokontrolera koja bi po fabričkoj ceni odgovarala materijalu koji sam potrošio za izgradnju uzoraka. Tu me je menadžer odmah korigovao, jer sam po specifikaciji materijala koji mi je pripremio za slanje video da je moju listu pomnožio sa faktorom 10. Naravno, nisam imao ništa protiv (ko sam ja, pa da mu protuvurečim?) 

Priveo sam kraju i opširnu tehničku dokumentaciju za postavljanje projekta na sajt. Najviše problema bilo je oko najbanalnijih stvari: ko je proizvođač otpornika (kao da je to važno), kakve diode se koriste (uzmi kakve imaš u fioci) ili ko je proizvođač ispitnog šiljka na sondi i koji je kataloški broj. Šta da mu kažem, da je to najveća šivaća igla koju sam našao na Kalenić pijaci? Ne znam da li bi vredelo da mu objašnjavam gde je pijaca, jer sam zaboravio na kojoj tezgi sam kupio iglu.

U međuvremenu su i prvi primerci famoznog MPLAB-ICE 1000 krenuli sa proizvodne trake, i ja sam očekivao samo još poruku da je paket krenuo ka Beogradu. Konačno! Evo i poruke:

"Evidentno, USA ima neku vrstu trgovinskog embarga protiv Jugoslavije. Ovaj embargo nas onemogućava da uputimo bilo kakvu pošiljku..." Itd.

Lep udarac, priznajem; sad je najvažnije sačuvati prisustvo duha i postupiti razumno, bez nepromišljeih koraka. Šta radi kapetan kad je brod pogođen? Snima štetu i pokušava da učini sve da ga održi na površini. Dobro, kolika je moja šteta? Nekoliko napravljenih uređaja, nešto materijala, izgubljena nada i povređeno dostojanstvo. Bože moj, kako sam do sada mogao bez in-circuit emulatora, tako ću i od sad.

Može li brod da se održi na površini? Pa, ništa me ne košta da pokušam. Zato sam u sledećoj poruci iskazao svoje razumevanje i uveravanje da sam imao podatak da su sankcije ukinute i da nisam znao da je taj "spoljni zid" tako visok da preko njega ne može da pređe jedan uređaj i nešto materijala. Od sagovornika sam dobio informaciju da o sankcijama nije imao pojma i da je za njih doznao tek kad je dao nalog da se šalje pošiljka za Srbiju. Nemam razloga da mu ne verujem, tim pre što je obećao da će na svaki način pokušati da pronađe legalan način da paket stigne do mene, mada je reč o materijalu koji je vojska klasifikovala kao naprednu tehnologiju. "Moglo bi da potraje", kaže menadžer, "cela tri meseca da se ovaj slučaj reši i ja sam spreman da se zalažem za to onoliko dugo koliko bude potrebno. Molim vas za strpljenje i izvinjavam se za ovako neprijatan razvoj događaja..."

Dobro, možda i nije sve izgubljeno. Sačekaću ta tri meseca.

U međuvremenu me je pitao gde je Beograd, da li je u Srbiji, da li je i Bosna u Srbiji ili je Jugoslavija u Bosni. Konsultovao je i nekog prijatelja iz Italije (valjda zato što je Italija bliže pa se iz nje bolje vidi Beograd) i čak mi preneo njegovo pismo da bih mu potvrdio da je ova naša situacija zaista tako tragična kao što mu Italijan kaže. Ne znam da li mu je išta od svega bilo jasno.

Konačno su tri meseca prošla. Nije stigla jedna pošiljka nego hiljade njih i ne baš u onom obliku u kome sam očekivao nego mnogo strašnijem. Počelo je bombardovanje.

Naravno da u tako dramatičnim danima nisam mislio na neispoštovani dogovor, na materijalni gubitak i slične banalne stvari; čovek menja način razmišljanja dok sluša detonacije i pita se da li će mu sledeći projektil pasti na glavu. Čak mi je bilo i čudno kako sam pre samo pola godine mogao toliko visoko da vrednujem tako niska pitanja.

Sredinom aprila, u sred bombardovanja, Microchip je postavio projekat na sajt pod brojem AN 689. Ne bih ni znao za to, da nisu počeli da mi sa raznih strana pristižu komentari i tehnička pitanja u vezi uređaja. Tada sam počeo da pratm Microchip-ovu mailing listu, jer me je zanimalo da li će biti komentara na instrument. U diskusiji su ga prozvali "cool probe". Obraćalo mi se dosta ljudi iz sveta koji su napravili uređaj. Jedan od njih (zove se Erik Grindheim) obavestio me je i da je napravio prezentaciju ovog projekta.

Srećom, svemu dođe kraj. Sad se opet vraćamo u stari kolosek, i ponovo iskrsavaju stara pitanja. Ne, neću im se obraćati; jedna civilizovana nacija morala bi da zna za pristojnost, a to znači da bi bar trebalo da se oni prvi obrate.