|
Sve ovo se
zaista dogodilo. Mislim, nije važno, zapravo priča sama po sebi nije važna,
ali je potrebno da je ispričam kako biste mogli da zamislite kakav je bio
osmeh koji sam video na kraju događaja. A bio je to osmeh od koga se ledi
krv u žilama.
Sticajem
okolnosti u koje neću ulaziti, našao sam se na otvorenoj izložbi pored
jedne veoma neobične skulpture. Sa mnom su bili još jedan muškarac i
jedna žena, ali to nije važno za priču. Važno je da mi je prišao jedan crni Arapin i, čim sam ga čuo, okrenuo sam se i pozdravio ga
onako kako se Arapi iz njegovog plemena pozdravljaju - sastavljenih dlanova,
jako rastavljenih laktova i uz jedva primetno savijanje nogu u kolenima.
Pozdravili su ga i taj muškarac i žena koji su bili sa mnom, ali žena nešto
drugačije, jer u njegovom plemenu žene pozdravljaju muškarce sklopljenih
očiju i uz naklon glave, umesto da saviju kolena.
On se
obratio meni, pošto je video da sam najstariji u grupi. Rekao je da je veoma
ljubazno od nas što smo naučili njegov pozdrav, ali ja ga nisam slušao.
Umesto toga, gledao sam preko njegovog ramena. A evo šta sam video.
Na
parkingu s one strane ulice bio je veliki beli Mercedes. Staromodan - ma kakvi
staromodan, pravi pravcati old tajmer - ali veoma lep. Trotoarom između
ulice i parkinga išao je kelner sa belom salvetom u ruci. Kad ste to najmenje
mogli da očekujete, on je veštim pokretom gurnuo automobil prema zemljanoj
površini između parkinga i zgrade. Auto je odmah počeo da tone, jer
to zapravo nije bila zemlja nego živi pesak. Kelner se brzim korakom udaljio, a
Mercedesu koji je već dopola potonuo pritrčao je stariji čovek.
Čučnuo je na zemlju kraj trotoara i, oprezno se držeći za šiblje
levom rukom, pokušao da spase automobil držeći ga za bravu. To, naravno,
nije vredelo, jer je auto nastavio da tone. Prišla mu je žena (procenjujem da
je bila vršnjakinja i tom čoveku i Mercedesu) koja je pokušala da mu
pomogne, ali nekako nespretno, pa je pala u živi pesak između automobila i
čoveka. On sad više nikako nije mogao da spase stari Mercedes, ali je još
uvek mogao da spase ženu.
Međutim,
umesto da to uradi, čovek je zavukao ruku u živi pesak i uradio nešto
zbog čega je ona počela još brže da tone. Moj je utisak da je on sve
isplanirao, i da je zapravo lisicama zakačio njenu ruku za bravu na vratima
automobila. Lepo sam čuo kako su lisice tupo škljocnule u živom pesku.
Uradio je to veoma brzo, i ženu je, zajedno sa automobilom, već sledećeg
trenutka progutala žitka masa. Sad je on pokušao da ustane, ali je i sam bio
ulovljen u grotlo koje ga je vuklo. Za nekoliko sekundi i on je potonuo.
Površina
peska se umirila, ali samo na trenutak. Ubrzo sam, gledajući preko
Arapinovog ramena, video da se iz živog peska pojavljuje jedna ruka i hvata za
šiblje. Spasonosnim i veoma veštim pokretom izlašla je žena i sa obe noge
čvrsto stala na trotoar. Dok sam je gledao tako umazanu vlažnim peskom
kako stoji ukočena, sa rastavljenim nogama i povijenim leđima, pojavio
mi se snažan utisak da sam je negde već video. Podigla je samo kažiprst
kao da pokazuje nešto u daljini, ali je zapravo pokazivala privezak za ključeve
sa Mercedesovim znakom, zakačen alkicom za njen kažiprst. Ja sam se
okrenuo prema skulpturi i sve mi je postalo jasno. To je bila ona, njena
dvojnica, u istom položaju i sa istim priveskom koji je visio o prstu!
Lice
skulpture je počelo da se izobličava i da se razvlači u jeziv
osmeh, od koga mi se bukvalno sledila krv u žilama.
|