|
Od samog
početka meni je tu nešto škripalo. Reditelj je postavio scenu na nekom
malom gradilištu, kao, eto, radnici se zabavljaju posle napornog posla. Dobro,
tu nema šta da se zameri, ali on je pristrasno rasporedio aktere, tako da je
jedan par bio na nekim džakovima, drugi na gomili dasaka pored mešalice za
beton, i tako dalje, a par srećnika je pokazivao šta ume na gomili peska u
sredini scene.
Zvuk je
tek bio priča za sebe, jer sa slikom nije imao nikakve veze. Očigledno
je bio sniman u prostoriji s primetnim odjekom, mada se lepo videlo da se događaji
odvijaju pod vedrim nebom. Energično disanje punim plućima, recimo,
nikako nije išlo uz devojku koja se tupo mrštila pored gomile limenih oluka.
Bilo je jasno da joj povereni zadatak ne prija, i svaki put kad su se našli u
kadru ja sam očekivao da će ustati i zalepiti svom kavaljeru vruć
šamar. Na moju žalost, to se nije dogodilo.
Jednoličan
ritam akcije prekinuo je momak s kosom skupljenom u repić, koji je počeo
da govori nešto što nije bilo titlovano, a svi su se kao po komandi okrenuli
prema njemu. Kratko mu je odgovorio kovrdžavi plavušan iz prvog plana, na šta
su se svi nasmejali i premestili se na pesak. Sad je bar svima bilo udobno.
Mladić
s naočarima i devojka, koji su od početka bili na pesku, imali su
jedan zanimljiv manir: sve vreme dok su se njihova tela bavila jedno drugim, oni
su ćutali i gledali se u oči. To im je davalo fini ton bliskosti, pa
su odmah osvojili moje simpatije. Ipak im moja naklonost nije pomogla, jer se
ubrzo umešao mišićavi lepotan koga dotad nisam video. Mislim da se to
mladiću s naočarima nije baš dopalo, posebno što se kontakt između
uljeza i njegove dragane događao na nepun pedalj od njegovog nosa. Eto kako
sedma umetnost ponekad ume da nam prikaže svu surovost života.
U trenutku
kad je rasplet visio u vazduhu, na red su došle reklame, a istovremeno je na BK
kanalu počela serija o osvajanju svemira, koju ne bih propustio ni za šta
na svetu.
|