Pare i zivot

Postoji kategorija nadrilekara koja zaslužuje da o njima govorimo na poseban način. To su oni koji vrebaju samo ljude obolele od najtežih bolesti, onih koje naučna medicina smatra praktično neizlečivim. Najunosnije tržište za ove “specijaliste” čine oboleli od raka.

Medicina je u znatnoj meri objasnila mehanizam nastanka i širenja ove strašne bolesti, ali pošto “kvar” nastaje u ćeliji na molekularnom nivou (u genetskom kodu) i brzo se umnožava i širi deobom ćelija, put do pronalaska efikasnog leka je dug i još uvek je neizvesno kada će biti krunisan uspehom. Zato su alternativci, ne pokušavajući da shvate pravu prirodu bolesti, razvili svoje pristupe bazirane na metafizičkim spekulacijama. Po jednoj od ovih teorija, rak je simptom (a ne bolest) čiji uzrok treba tražiti u pogrešnoj ishrani, stresu ili okruženju u kome čovek živi. Lek se, dakle, nalazi u pravilnom izboru hrane, medikamentima koji potiču iz prirode i mobilisanju mentalnih i duhovnih snaga pacijenta. Ova terapija se predstavlja kao prirodna i neškodljiva, a medicinska kao opasna jer ne leči pravi uzrok bolesti, služi se sečenjem (hirurškim intervencijama), trovanjem (citostaticima) i zračenjem čime samo slabi prirodne sposobnosti organizma za samoizlečenje.

Kad nekoga zadesi nesreća da dobije dijagnozu bolesti kao što je rak, on i njegovi najbliži ulaze u težak period u kome će im više nego ikad biti potrebna pomoć i razumevanje okoline. Neće svako od prijatelja i poznanika umeti da pronađe pravi način da bude od koristi, pa će ponekad dolaziti i do sukoba mišljenja oko toga kako se treba postaviti prema teškoj bolesti. Ako bolesnik i njegova porodica pripadaju grupi realista i skeptika koji gaje poverenje prema naučnoj medicini, mogu da računaju na oštru konfrontaciju sa onima koji bi “prevrnuli svaki kamen” ne bi li nekako pobedili bolest. To su osobe koje pripadaju kulturološkom miljeu za koji je upravo takvo ponašanje stvar pristojnosti, pa zato nikad (čak ni posle smrti pacijenta) neće priznati da je ta akcija bila obično uznemiravanje bolesnika i njegove porodice.

Ovo je veoma delikatna situacija i sukob mišljenja može da dovede do nepotrebnog rasipanja energije u trenutku kad je treba usmeriti na važnije stvari. Dr. Elizabet Kibler-Ros (Elizabeth Kubler-Ross) je u knjizi “Smrt: poslednji stepen u odrastanju” (Death: the final stage of growth) navela faze kroz koje prolaze skoro svi koje je zadesila neizlečiva bolest: najpre gnev, zatim poricanje, pa cenkanje (“pogodba sa bolešću”), depresija i na kraju prihvatanje sudbine i manje-više racionalna priprema za neizbežan kraj. Jedan zanimljiv televizijski film koji obrađuje ovu temu, “Ko će voleti moju decu”, snimljen je po istinitom događaju. U njemu En Margaret igra ulogu siromašne samohrane majke koja, znajući da je obolela od raka, preostalih nekoliko meseci života provodi u pokušajima da pronađe domove u kojima će zbrinuti desetoro svoje dece.

U tako teškim okolnostima, bolesnika će s jedne strane opsedati “profesionalci” sa sumnjivim motivima nudeći im svoje isceliteljske usluge, a s druge poznanici koji će ga (uglavnom iz najbolje namere ali bez puno razmišljanja) ubeđivati da “pokuša još samo ovo” ili mu stalno pronalaziti nove nadrilekare koje je preporučila komšinica od rođake jedne prijateljice. Protivnici ovog pristupa u takvoj situaciji obično čuvaju svoje mišljenje za sebe, jer se (ne bez razloga) osećaju kao da su im usta zapušena još pre nego što su izgovorili i prvu reč.

A posle smrti bolesnika? Porodica i prijatelji se posle prvog šoka teše mišlju “bar smo pokušali sve što se moglo” ili su u takvoj depresiji da im ne pada na pamet da bilo koga pozivaju na odgovornost. Materijalni gubitak se prećutkuje, nešto iz stida pred drugima a nešto iz poštovanja prema pokojniku. Nadrilekara obično više niko ništa ne pita, a ako se i to dogodi on će samo izvaditi iz arsenala neki od standardnih izgovora, pre nego što mu na vrata zakuca sledeća žrtva.

Ako želite da dođete do brze i lake zarade a pripadate grupi ljudi koji ne znaju za grižu savesti, najbolje ćete proći baveći se prodajom leka protiv raka. Neka vas ne brine to što nemate takav lek - prodajte bilo šta (mnogi već prodaju razne neškodljive travke razmućene u medu ili slično) i sasvim sigurno ćete imati tržište, kupce koji će vas opsedati, besplatno će vas reklamirati drugima, nikada neće pitati za cenu niti će vas opterećivati pitanjima posle neuspešnih terapija a uz to nećete imati problema ni sa zakonom.

Ovo, je inače, prilično star recept za laku zaradu; već hiljadama godina putujući trgovci prodaju razne eliksire za koje se zaklinju da vraćaju zdravlje, mladost, snagu, polnu moć i sve što je na ceni.

Jedan od savremenih lekova za koje se tvrdi da leče rak ili da pomaže u njegovoj prevenciji, spravlja se od ajkuline hrskavice. Za popularnost ovog leka zaslužan je Vilijam Lejn (William Lane), autor knjige “Ajkule ne dobijaju rak” i drugog izdanja koje nosi naziv “Ajkule još uvek ne dobijaju rak”. Nažalost, ova tvrdnja nije tačna - ajkule ipak dobijaju rak! Na spisku kancerogenih oboljenja koja ih ugrožavaju nalaze se i ona sa najgorom prognozom: melanom, tumor mozga, rak krvi i krvnih sudova, pa čak i rak hrskavičavog tkiva, od koga se pravi “svemoćni” lek.

Osnova za verovanje u efikasnost leka jeste tvrdnja da on sadrži angiogenezne inhibitore, koji sprečavaju formiranje krvnih sudova u organizmu, pa samim tim i unutar kancerogenog tkiva. Anti-angiogenezni efekat (doduše, sasvim skroman) zaista je postignut u laboratorijskim uslovima, ali samo u epruveti, a ne i u ljudskom ili životinjskom organizmu.

U glasniku Američkog udruženja za kliničku onkologiju objavljeni su rezultati manje studije koja se bavila ispitivanjem efikasnosti ovog leka. Lek je dobijalo 58 pacijenata obolelih od raka tokom 12 nedelja i ni kod jednog nije došlo do izlečenja niti do poboljšanja kliničke slike. Istina, dva pacijenta su prijavila privremeno poboljšanje subjektivnog stanja, što se očekivalo i bez terapije. Kasnije je sprovedeno još nekoliko sličnih studija i ni jedna nije dala rezultate koji bi ukazali na vezu između uzimanja ovog leka i toka bolesti.

Zanimljivo je da zagovornici ovog načina lečenja raka nikad nisu pokušali da objasne jedan prost apsurd - da je aktivna supstanca koja se izdvaja iz hrskavičavog tkiva ajkule zapravo protein koji se pod dejstvom želudačnih sokova vari kao i svaki drugi. Posledica je očigledna - lek (koji se inače uzima oralno) zapravo i ne stiže do obolelog tkiva u organizmu! Slično bi bilo i sa insulinom koji uzimaju oboleli od šećerne bolesti; njima bi svakako bilo lakše da piju tablete nego da se bodu iglom svaki dan, ali bi u tom slučaju i on bio svaren i ne bi izazvao nikakav efekat.

Lekovi koji se baziraju na ajkulinoj hrskavici relativno su skupi. Komplet medikamenata za terapiju od 16 nedelja košta oko 3000 dolara. Postoje i jeftinije varijante ovog leka, koje uz ajkulino hrskavičavo tkivo sadrže i razne aditive i standardna neaktivna sredstva za popunjavanje mase leka, ali je posle ispitivanja objavljeno upozorenje da su neki dodaci koji se ovde koriste otrovni za čoveka. Osim toga, utvrđeno je da ajkulina hrskavica sadrži sastojke koji usporavaju rast dece i fetusa, usporavaju zarastanje rana posle operacija (koje, na žalost, često prate obolele od raka), smanjuju broj belih krvnih zrnaca (što slabi prirodnu odbrambenu moć organizma) i kod nekih pacijenata izazivaju dijareju, što inače pojačava negativne efekte konvencionalne terapije citostaticima i zračenjem.

Za rasplet priče o lečenju raka ajkulinom hrskavicom dugujemo zahvalnost samom Vilijamu Lejnu, autoru knjige “Ajkule ne dobijaju rak” i osnivaču kompanije Cartilage Technologies koja je proizvodila i prodavala lek. Lejn je 1996. godine prodao firmu (posle čega je ona preimenovana u Bio Therapies), i izjavio za štampu da je (citiramo): hrskavica ajkule potpuno neefikasna u lečenju raka!

Ako postoji još neko koga nije šokirao ovakav obrt, trebalo bi da čuje nastavak Lejnove izjave, jer ona zaslužuje istaknuto mesto u istoriji alternativne medicine: Jeste, proizvodi “prve generacije” zaista nisu bili efikasni, ali je on zato stvorio proizvode “druge generacije” koji jesu! U čemu je razlika? Pa, Lejn nam otkriva i tu tajnu: nije svejedno da li se koristi sveža ili zamrznuta hrskavica. I u tome je cela mudrost!

Ne treba sumnjati da Vilijam Lejn i ovoga puta dobro zna šta radi, jer će tržište prihvatiti njegov novi proizvod i on će se prodavati isto tako dobro kao i stari. Nevolja je u tome što se ova priča ne završava na ajkulinoj hrskavici, nego je u igri ceo niz lekova koje nadrilekari spravljaju od divljih životinja. Tu je krljušt krokodila, oklop i krv kornjače, nekoliko žlezda od jelena, mišići sa ruku majmuna, rog nosoroga, žučna kesa medveda, zubi i polni organi tigra i još mnogo delova tela životinja koje se love i ubijaju samo zato da bi se od njih spravljali i skupo prodavali beskorisni preparati.

Dr Viljem Džervis (William T. Jarvis), osnivač i predsednik američkog Nacionalnog veća za borbu protiv zdravstvenih obmana (NCAHF, National Council Against Health Fraud), u knjizi Pljačkaši zdravlja (The Health Robbers) priložio je listu načina na koje alternativci mogu da pričine štetu bolesniku i njegovoj okolini. Kategorije štete su ekonomska, direktna, indirektna, psihološka i socijalna.

Ekonomska šteta. Ukupna količina novca koju bolesnici od raka godišnje potroše na alternativnu terapiju nije poznata, ali se procenjuje da ona samo u Americi znatno premašuje milijardu dolara, što je inače suma koja se u svetu potroši za naučno istraživanje ove bolesti. Finansijski udar na bolesnike i njihove porodice može da bude katastrofalan ako uđu u zamku alternativaca, jer su mnogi spremni da zloupotrebe njihovo očajanje ne bi li im “iscedili” i poslednju paru. Dr. Džervis navodi slučajeve u kojima su porodice obolelih potrošile celu ušteđevinu i ušle u dugove, pa čak izgubile i kuće i imanja (pri čemu, naravno, bolesniku nije bilo pomoći).

Direktna šteta. Alternativna terapija može da izazove ozbiljne povrede, nepotrebnu patnju i bolove, unakažavanje pa i prevremenu smrt bolesnika. Lekovi koji se u improvizovanim uslovima spravljaju od koštica kajsija (Laetrile) ponekad sadrže dozu cijanida opasnu po život, terapija sirovim mlekom može da izazove infekciju salmonelom, klistir od kafe uzrokuje elektrolitički debalans u organizmu, energičnom masažom je moguće izazvati oštećenja organa i unutrašnje krvarenje, pregrevanje tela pacijenta izaziva oštećenja mozga, a nanošenje korodivnih hemikalija na kožu zahvaćenu rakom stvara teške opekotine. Portugalski nadrilekar Manuel Dinis Pimentel je 1998. godine optužen za ubistvo 8 i pokušaj ubistva još 21 pacijenta koje je lečio od raka tako što im je kožu posipao prahom koji sadrži pesticide. Ovo je samo jedan primer - lista je duga, a zajedničko za sve nabrojane postupke je da nemaju nikakvog pozitivnog uticaja na tok bolesti.

Dr Džervis je naveo slučaj koji je kao sudski veštak službeno istraživao. Rut Konrad (Ruth Conrad), iz države Ajdaho, obratila se naturopatu (alternativcu koji leči isključivo prirodnim preparatima) radi lake površinske povrede ramena. On je usput primetio ispupčenje na njenom nosu, proglasio ga za rak i prodao joj biljni melem kojim će ga mazati. Posle nekoliko dana telefonom ga je obavestila da je koža na nosu i oko njega boli i da su se pojavile prugaste mrlje preko obraza, na šta je dobila odgovor da je to dobro jer te mrlje “liče na (životinju) raka, a i sama bolest je rak”. Takođe joj je rekao da treba da pojača terapiju melemom. Posle nedelju dana, veći deo njenog lica, uključujući i nos, bukvalno je nestao! Bilo je potrebno 17 plastičnih operacija kojima je za tri godine delimično rekonstruisan uništeni deo lica.

Ovo nesrećno iskustvo otvara još jedan problem alternativne medicine - nestručnu dijagnozu bolesti. Rut Konrad nije ni imala rak; izraslina na nosu bila je bezopasna i lako se mogla sanirati ambulantnom intervencijom, samo je trebalo obratiti se lekaru. Ona je, dakle, osim toga što je doživela teško fizičko oštećenje, trpela i nepotrebne duševne patnje jer je mislila da boluje od neizlečive bolesti.

Indirektna šteta. Rak je bolest koju u mnogim slučajevima medicina može da izleči ili bar da značajno produži život pacijentu, pod uslovom da se sa terapijom počne odmah posle potvrđene dijagnoze. Zato je prava tragedija kad se dragoceno vreme izgubi u neefikasnim terapijama.

Izgleda da su, bar što se tiče indirektne štete, najopasnije dijete ili neke druge terapije koje se svode na posebne režime ishrane jer dugo traju, od njih se (za razliku od terapije medikamentima) ne očekuje brzo ozdravljenje i najčešće prođe puno dragocenog vremena pre nego što pacijent shvati da od njih nema nikakve koristi.

Slučaj iz arhive doktora Džervisa opisuje tragičan put koji je prešla vlasnica prodavnice zdrave hrane koja je imala rak dojke. Mada je u proseku 80% ovakvih tumora benigno, njen je bio maligni.

Pošto je ona mnogo puta ranije drugima preporučivala specijalne dijete u sličnim slučajevima, odlučila je da isto primeni i na sebi. Najpre se opredelila za metod iz knjige “Lečenje grožđem” (“The Grape Cure”). Prema ovoj knjizi grožđe ima “snažno antiseptičko dejstvo” koje pomaže da se “odagna svako zlo i da se istovremeno formiraju nova tkiva”. Pacijent može da postigne “pročišćenje” tako što će jesti isključivo grožđe, dok ne počne da gubi na težini. U sledećoj fazi se dozvoljava dodavanje voća, paradajza i sirovog mleka. Treća faza uvodi sirovu hranu, a četvrta je “mešana dijeta”. Posle nekoliko meseci, bolesnica je odustala od ovoga jer je bilo očigledno da dijeta nije zaustavila rast tumora.

Potom je posetila herbalistu (specijalistu za terapiju lekovitim biljem) koji je sledećih šest meseci pokušavao da je izleči, ali je tumor i dalje rastao. Zatim je otišla u Meksiko kod terapeuta koji pacijente leči supstancom laetrile, koja se dobija iz koštice kajsije. Posle nekoliko nedelja pozvala je supruga da je vodi kući jer se pokazalo da ni to ne deluje. Sledećih godinu dana je provela kod kuće, gde je pokušavala razne terapije i uz koje je jedinu negu dobijala od supruga. Pošto je tumor narastao do dramatičnih razmera i bolovi su postali nepodnošljivi, konačno se, po prvi put, obratila lekaru i odmah je smeštena u bolnicu. Umrla je posle pet dana.

Najčudniji deo priče govori o tome da je ona otišla u grob uverena da je sve vreme činila ispravnu stvar. Njen suprug, koji je doktora Džervisa detaljno upoznao sa celom pričom, takođe je rekao da smatra da je odluka o lečenju dijetom bila ispravna. On, naime, “zna” gde su načinili grešku i ako se jednoga dana i sam razboli od raka, primeniće ispravan tretman i izlečiće se. Nastavio je da vodi prodavnicu zdrave hrane, da šalje ljude kod herbaliste i da propagira lečenje košticom kajsije.

Psihološka šteta. Tok bolesti je često takav da se naizmenično smenjuju subjektivna pogoršanja i poboljšanja stanja, što pacijenta često navodi na pogrešne zaključke o uspešnosti terapije. Ovo je poznato kao Post Hoc zabluda (Post hoc ergo propter hoc = posle ovoga dakle zbog ovoga), kod koje se pri svakoj remisiji (poboljšanju stanja) pomno pretresaju stvari koje su učinjene neposredno pre toga i izvodi se netačna uzročno - posledična veza. Ovi pogrešni zaključci postaju deo iskustva i rado se prenose drugima, pri čemu u njih svi imaju veliko poverenje jer su autentični i dolaze od samog bolesnika koji ih je iskusio na svojoj koži.

Najveća šteta nastaje kad se takav pogrešan zaključak odnosi na terapiju kod nadrilekara, jer se time i nehotice pomaže širenje kruga obmanutih i oštećenih ljudi. Ovaj psihološki mehanizam najčešći je način na koji samozvani iscelitelji regrutuju nove klijente za svoj tretman. Ovakvo pogrešno ubeđenje lako može da dovede do verbalnog sukoba sa okolinom koja se prema zaključivanju odnosi kritički, pa čak i do paranoidnih ideja kod bolesnika “da mu niko ne želi dobro, kad ga odvraća od stvari koje su mu nesumnjivo pomogle”.

Osim što tokom bolesti dolazi do kratkotrajnih remisija, do zablude o uspešnosti terapije često dovodi i pogrešna dijagnoza (ako je bolest takva da simptomi samo liče na rak, ako je forma tumora benigna ili ako je bolest rezultat uobrazilje). Postoji i mogućnost da je terapija koja se sprovodi u medicinskoj ustanovi uspešna mada niko to ne uzima u obzir, ili da je tok bolesti takav da bolesnik prosto ostaje u životu duže nego što se to očekivalo.

Socijalna šteta. Svaki od nabrojanih načina na koji se oštećuje pojedinac i njegova porodica istovremeno nanosi štetu i društvu, ali najveća socijalna šteta nastaje od pomeranja sistema vrednosti. Društvo u kome se više pažnje poklanja onima koji mistifikuju prirodu nego onima koji je demistifikuju i pokušavaju da je objasne, nosi težak teret u borbi za prosperitet.

Evo nekoliko uobičajenih slogana koje alternativci koriste u pokušajima da uvere publiku da njihova terapija zaslužuje pažnju. Oni su često pravi majstori za marketing, jer umeju da pronađu put do našeg emocionalnog bića i da nam ponude baš ono što nam treba. Onima koji trpe bolove oni nude olakšanje, neizlečivo bolesnima izlečenje, zabrinutima za zagađenje životne sredine nude prirodne sastojke, a za one koji sumnjaju, tu su brojna svedočenja izlečenih ljudi koji su sada zdravi, vitki, snažni i srećni. Dakle, da li “padate” na slogane kao što su...

“Mi lečimo čoveka, a ne bolest.”
Nema ničeg lošeg u tome da terapeut pomogne pacijentu da izmeni svoj stil života tako da bude zdraviji i vitalniji i da svoj emocionalni život učini bogatijim. Svaki dobar lekar će učiniti isto. Nevolja je u tome što se ovo često koristi kao izgovor zašto terapeut ne prilazi lečenju bolesti, a upravo to je problem zbog koga se pacijent i obratio za pomoć.

“Veliki broj ljudi nam je poklonilo poverenje”
Kad bi naučna medicina bila efikasna, ne bi se toliko ljudi obraćalo nadrilekarima. Da li je ovo tačno? Otprilike isto kao i konstatacija da su astronomi odgovorni za popularnost i zloupotrebu astrologije.

“Terapija bez štetnih efekata”
Ovo je uglavnom tačno - alternativna terapija je najčešće neškodljiva, dok će savremena medicina ponekad rešiti jedan zdravstveni problem a načiniti drugi. Ipak, ako hoćete da primenite lek koji ima moć da vas izleči, moraćete da se pomirite s tim da će možda imati i moć da vam naškodi. Zato je uvedeno važno pravilo da korist mora da bude znatno veća od štete. Alternativna terapija je u najvećem broju slučajeva (mada ne uvek) samo predstava za pacijenta, i ona uglavnom ne može ni da mu pomogne ni da mu naškodi.

“Mi nastupamo tamo gde je medicina nemoćna”
Omiljeni argument nadrilekara je da oni leče sve i da kod njih nema beznadežnih slučajeva. Ipak bi samo kratak uvid u istorije bolesti pokazao da ovo nije tačno, ali je ovaj slogan sa marketiškog gledišta veoma efikasan, budući da se novim pacijentima nikad ne pruža mogućnost da provere ove tvrdnje.

“Naučno dokazana efikasnost”
Ako nije reč o standardnom medicinskom postupku koji nadrilekar protura kao svoj izum, onda se iza ovoga često krije licemerna laž. Ponekad je to loša interpretacija naučnih istraživanja, nekad falsifikovanje rezultata, a nekad i navođenje naučnih činjenica koje su impresivne ali nemaju veze sa tvrdnjom koju bi alternativac želeo da dokaže. Malo insistiranja na detaljima i konsultacija sa stručnjacima dovešće onoga ko ovo tvrdi u neugodan položaj.

“Lek koji se generacijama prenosi sa kolena na koleno”
Ovo bi trebalo da nas uveri da je lek efikasan, jer da nije, ne bi se tako dugo koristio. Ipak, delotvornost leka nije u srazmeri sa njegovom starošću; mi ćemo se u poglavlju Nauka i pseudonauka / Mehanizmi verovanja upoznati sa psihološkom mehanizmima koji omogućavaju dugi opstanak zabluda u narodu. Mnogi savremeni (i, bez sumnje, efikasni) lekovi imaju veoma kratko vreme aktivne upotrebe, ali ne zato što su loši, nego zato što njihovo mesto ubrzo preuzimaju još bolji.

“Naučna medicina nema odgovore na sva pitanja”
Ovo je tačno, uostalom niko to i ne poriče. Istina je, ipak, da njen efektan metod istraživanja stalno pronalazi nove odgovore na pitanja o funkcionisanju ljudskog organizma i lekove za nove bolesti. Alternativna medicina je, bar što se tiče efikasnosti, još uvek tamo gde se nalazila na početku, jer se ona koristi metodologijom koja je “štiti” od bilo kakvog napretka.

“Ništa vas ne košta da pokušate”
Vredi razmisliti na trenutak o ovoj tvrdnji, jer nije teško videti koliko je ona opasna. Ispravan izraz bi trebalo da glasi “Moglo bi mnogo da vas košta ako pokušate”.