Patenti - Modli

Da li ste ikada upecali vlastitu pantljičaru? Ako niste, čestitajte svojoj malenkosti na izuzetnoj brizi o higijeni ishrane, zahvaljujuñi kojoj mudro pržite jaje na glavi! Doduše, ni dotično jaje ne bi bilo tako ukusno da vaša kokoška nije nosila specijalne naočari, konstruisane s ciljem da živina suicidalne naravi ne digne ruku - oh, ne! krilo! - na sebe...

I tako dalje, i tako unedogled, sve do najudaljenijih horizonata ljudske domišljatosti.

I, naravno, do poslednje stranice ove knjige. Knjige o patentima koji neće izmeniti svet. Dokaz tome u prilog jeste činjenica da ga nisu izmenili ni do sada.

Ako je već i meni dozvoljeno da kažem koju, iskoristiću ovo privremeno odobrenje da bih izjavio sledeće: patent broj jedan sveta u koji upravo treba da zakoračite jeste njegov promoter. Autor Voja Antonić lično.

To nije čovek koji se sreće svakog dana. I zato, da biste ga sreli, nemojte ga vrebati svakodnevno. Dovoljno je da to pokušate samo jednom u narednih deset godina. I srešćete ga. Jer to je čovek koji se sreće samo jednom u deset godina.

Redak čovek, znači. I domišljat, na svoj skromni i staloženi način. Patentiran od strane svojih divljenja dostojih roditelja, nije uspeo da postigne ono što su postigli pronalazači koje opisuje u ovoj knjizi: nije uspeo da ne promeni svet. Čak - i što je još gore, naprotiv - jednom je uspeo i da ga promeni.

U trenutku slabosti, početkom osamdesetih godina prošlog veka (za one koji su uzalud protraćili dve godine ne znajući za ovu knjigu, pa je čitaju tek sada!), konstruisao je kompjuter tipa “uradi sam” i, zajedno sa prijateljima, kompjuter krstio imenom “galaksija”. U to prepotopsko doba računarske polupismenosti pokazao je deci YU civilizacije kako da sama, od bezvrednih delova, sastave prvi pravi domaći kućni računar. K’o od šale i od oka. Kompjuter koji je imao sliku, ispuštao zvuke, pa još bio i programabilan.

Te godine je rekordno skočila prodaja električnih lemilica, kalaja i tinola. Hiljade nevičnih ruku uspešno je sklapalo “moj prvi računar”! My first Sony je došao mnogo kasnije, pa je zakasnio.

Silne škole su naručivale taj kompjuter. I školovale školarce pomoću njega.

Čak i da je napisao “Rat i mir”, a ne ovaj veseli pronalazački kaleidoskop, moj mali predgovor opet bi imao priču o Vojinoj “galaksiji”. Pogotovo danas, u vreme narogušenih Intel-a, IBM-ova i Microsoft-ova.

Drago mi je što Voja Antonić nije narogušen. On je razbarušen. Pun je diskretnog razumevanja za ljudske pokušaje da se avion ubaci u rikverc, a reka potera uzbrdo. Učinio je da se i sam prisetim svojih povremenih maštarija, koje su, po pravilu, odlazile u zaboravljene magacine svesti nakon susreta sa ozbiljnim i dostojanstvenim svetom napolju.

Ni jednu od ideja koje će se za koji trenutak prosuti pred vama Voja Antonić nije ismejao. Kao čovek raskošne tehničke kulture, umeo je da ih savršeno klasifikuje, dramaturški vešto obradi, a zatim beskrajno šarmantno prokomentariše.