Kucanje o drvo
 

U našim krajevima je ovo najzastupljeniji vid sujeverja. Svaki put kad neko prokomentariše nešto dobro ili se dogodi neki povoljan preokret, on kucne o drvo i obično kaže "da kucnem o drvo, da ne čuje zlo".

Ovo se zaniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću koje je raslo po šumama. Kad je neko dolazio da moli nekog od tih bogova za nešto, ritual je zahtevao da on najpre dodirne koru drveta. Ako bi mu se ta želja kasnije ispunila, on je ponovo dolazio do istog drveta da kucne u njega, što je bila poruka bogu da je molba urodila plodom, a u isto vreme i njegov gest zahvaljivanja za ispunjenu molbu.

Istovremeno je postojalo i verovanje da oko drveća obleću i duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću i koji su činili sve da osujete svaki dobar razvoj događaja. Kucanje o drvo je imalo i tu svrhu da "zagluši uši" tim duhovima, kako oni ne bi čuli da je želja ispunjena.