|
Kroz mrežu
krivih uličica, tako uskih da ponegde mogu da dodirnem kuće sa obe
strane, pratim poznati zvuk i ne verujem ušima. The mighty God, the
everlasting father, the prince of peace... tako davno sam zavoleo taj
oratorijum da se dosad već ugradio u svaku moju ćeliju. Nikad ga ni sa
kim nisam podelio, mislio sam da ga je Handel samo za mene komponovao, a sad ga
slušam kako odzvanja ulicama pustog grada u kome sam se zatekao poslednjeg dana
februara, po vetru i sitnoj ledenoj kiši.
Evo i
crkve. Ne razumem ni reč nemački, ali mi je jasan plakat kojim se za
sutra najavljuje premijera oratorijuma Messiah. Dakle, ovo je generalna proba.
Glavni ulaz je zaključan pa ostajem napolju, ali bar je kiša prestala.
Unto
us the son is given. Otkud ovde staccato? Zbog njega ženski
soprani deluju senzualno, gotovo nepristojno. Nikad nisam čuo ovakav aranžman.
Pojavljuje se muški hor, ženski glasovi ga najpre prekrivaju, a onda istim
bezobraznim staccatom pozivaju da im se pridruži negde
visoko... And the government shall be upon his shoulder...
poslednji slog neočekivano prelazi u legato. Zatvorio sam oči
i čarolija se dogodila. Mora da sam bio visok bar kao crkva, jer je vetar
fijukao oko mene isto kao i oko nje.
Ispod
vokala koji su lebdeli negde između oblaka razaznajem dva glasa. Borko i
Bane se glasno smeju i prilaze mi.
Pivnica začudo
nije previše zadimljena, ali je neko odvrnuo muziku više nego što prija zvučnicima,
pa trešte kao kante. Kelner sa leptir mašnom na kojoj bljeskaju šarene svetleće
diode donosi mi džinovsku kriglu piva koje sigurno neću moći da
popijem. Borko me fiksira kroz zatamnjene naočari bez okvira i pita da li
znam šta znači Pupasch. Da, već sam čuo, i
mislim da je neumesno da se pivnici daje ime po gasovitim produktima varenja,
ali to ne pokazujem nego se usiljeno smejem. Bane se smeje grohotom.
Kad smo
izašli već je bila noć, ali se iz crkve još čuo hor. Moj
predlog ne samo da prihvataju, nego su iza žutog kioska pronašli sporedni ulaz
u crkvu i evo nas u prostranom predvorju. Na podu se suše desetine otvorenih kišobrana,
a iznad njih lebde glasovi koji kroz otvorena vrata visoka preko tri metra
dolaze iz centralnog hola. Prvi put u životu slušam oratorijum uživo sa
crkvenom akustikom i tu su svi uslovi da se čarolija ponovo dogodi, ali
odjednom zatičem sebe kako slušam muziku kroz uši svojih drugova. Gde su
oni? Vraćam se u predvorje i, trenutak pre nego što sam ih ugledao,
shvatam sve i osećam kako mi se od užasa mehurići penju uz kičmu.
Potpuno slepi i gluvi za lepotu koja im se nudi, oni mirno merkaju koje kišobrane
će ukrasti.
Evo me
ponovo u centralnom holu crkve gde sedim na drvenoj klupi i slušam muziku za
koju iz iskustva znam da je čarobna i neponovljiva. Blessing and
honour, glory and power be unto him forever. Amen.
|