Davne 1979. godine, počeo sam da pripremam diplomski ispit na FDU. Moja zamisao bila je da napravim čudo (tada još) neviđeno - kompjutersku animaciju. Bilo je to 8 godina nakon što se pojavio prvi Intelov mikroprocesor 4004, a dve godine pre pojave prvog IBM PC. Tada smo imali samo spore (i skupe)  8-bitne mikroračunare, uglavnom sa mikroprocesorima Z80 i 6502.

Naravno da programa za kompjutersku animaciju nije bilo, a još manje brzih grafičkih kartica. Zato sam napravio svoju grafičku radnu stanicu, koja se sastojala od 90 statičkih memorija 2114 kapaciteta 1 kilobit, mikroprocesora Z80A i puno TTL logičkih kola. Rezolucija je bila 300x400, sa 3-bitnim pikselom (monohromatski sa 8 nivoa, jer kolor monitora nije bilo). Napravio sam i program u Basic-u, koji je u wireframe modu crtao geometrijske objekte. Nisam imao pojma ni da postoje, a kamo li kako rade programi za 3D modeliranje i animaciju, ali su algoritmi koje sam koristio bili veoma slični algoritmima današnjih 3D programa. Postojala je kamera sa definisanim koordinatama u virtuelnom prostoru, sa uglom gledanja i žižnom daljinom, a sve objekti su činile linije sa koordinatama početka i kraja. Površine su bojene Fill komandom, izračunatom kao aritmetička sredina koordinata okolnih linija. Nisam sačuvao ni grafičku radnu stanicu ni njenu fotografiju, ali sam mnogo kasnije primetio da se na jednom starom snimku iz 80-tih godina na trenutak pojavljuje jedan deo te stanice. Taj detalj (velika plava kutija u pozadini) je ovde na slici.

Pošto nije bilo digitalnog medijuma na koji bih mogao da upišem gotovu animaciju, sa Televizije Beograd sam iznajmio 16-milimetarsku Bolex kameru, koja je imala mogućnost snimanja frame-by-frame. Napravio sam interfejs sa velikim solenoidom i žičanim okidačem, koji je mogao da se okida komandom sa računara. Monitor i kameru sa okidačem sam upakovao u veliku drvenu kutiju (koju sam, zbog izgleda, zvao "mrtvački sanduk") da se na monitoru ne bi video odsjaj dnevnog svetla.

Snimanje svakog kadra je trajalo oko 24 sata, ali je bilo automatizovano: brisanje video memorije, rendering, snimak, pa sve ispočetka. Od svega što sam uradio, sačuvao sam dva kadra. Jedan od njih sam digitalizovao na običnom flatbed skeneru, i ovde možete da ga vidite. Slika se pomalo ljulja, ali to nije greška na snimku, nego je nastala zbog nepreciznosti skenera. Voleo bih da digitalizujem oba kadra na pravoj opemi, ako neko može da mi pomogne u tome, biću mu vrlo zahvalan.

Snimljeni materijal sam tada pokazao mom profesoru filmske montaže Marku Babcu. Malo je reći da je bio iznenađen, jer nikakda ranije nije čuo da je tako nešto moguće. Obavestio je svog kolegu Nikolu Majdaka, koji je na FDU vodio grupu za kameru, i on je odmah došao da vidi opremu na kojoj je to izvedeno. Kada su me pitali da li će ikada moći da se na ovaj način animiraju i ljudske figure, sa puno autoriteta sam rekao: "nema šanse".