|
Pošto mi
je samo mrvica nedostajala pa da zaspim za volanom i sletim u provaliju, pomirio
sam se sa činjenicom da i moja izdržljivost ima granice. Parkirao sam auto
na debelom snegu pored puta i ugasio farove, a motor sam ostavio da radi da bih
imao grejanje.
Bela
zimska noć bez vetra, sa krupnim pahuljicama koje se tope na staklu i
zamagljuju mi pogled na tablu na kojoj piše Kaona. Surovo i tvrdo ime za isto
takvo mesto. Da je ovo neko pitomo mesto, zvalo bi se Plandište ili Golubac,
ali ovako grub teren je mogao da izrodi samo tako ružno i hrapavo ime: Kaona. Užasno
zvuči. Nisam smeo ni da se okrenem, ko zna šta bih ugledao na zadnjem sedištu.
Samo sam se skupio i još bolje uvukao u toplu perjanu jaknu.
Pahuljice
su postale nenormalno krupne, lebdele su kao duhovi, kao bestelesne duše pre
nego što bi dotakle debeli sloj snega. Nedostaje mi jorgan, ispod njega je
sigurnije. Ovako mi preti bezbroj opasnosti iz mraka. Iz mraka i tišine. Sve je
mrak i tišina. Tišina koju remeti samo zvuk motora.
Zvuk
motora? Moje ruke su na volanu i ja vozim! Kroz glavu i srce me je probola zla
misao: sad sledi užasan tresak, bol, smrt. Trajalo je kao bljesak munje, a onda
sam skupio hrabrost i otvorio oči. Ništa, nema zida koji se munjevito
približava, nema provalije ispod mene, sve je mirno. Auto stoji pored puta, ja
sedim u njemu i, dok hvatam dah, kao poslednji idiot gledam u snežnu noć
širom otvorenih očiju.
Upalio sam
svetla, ubacio menjač u brzinu i krenuo dalje. Nikad više u životu neću
spavati. Samo što dalje od ovog užasnog mesta. Bestraga mu glava.
|