|
- Zdravo!
Klimam
glavom i otpozdravljam. Odakle poznajem ovog čoveka? Trenutak zbunjene tišine
sakrivamo rukovanjem.
- Pa gde
si ti?
Sležem
ramenima.
- Evo...
Ispašću
glup ako se odmah ne setim. Prisećam se likova iz mladosti, škole, sa
posla... ne ide, ne prepoznajem ga. A on i dalje drži usta razvučena u
osmeh i gleda me pravo u oči.
- Jel'
radiš, a? Ima posla, ima...
- Pa eto,
ima.
Možda bih
umeo da započnem neki pametniji razgovor kad bih znao o čemu, ali
nigde u sećanju ne mogu da pronađem ovog čoveka. Menjam mu boju
zuba iz žute u belu, sklanjam mu brkove, vraćam mu kosu na teme, gomilu
kose, ali prosto ne ide. Valjda će reći nešto što će mi razrešiti
misteriju... Neće, samo ćuti i kezi se kao da ima facijalni grč.
Pokušavam drugu taktiku. Gledam u daljinu, pa na sat, pa opet u daljinu...
pomeram se jednu stopu u smeru u kome sam išao pre nego što me je zaustavio.
Ne vredi, nema nameru da se otkači.
- Šta ti
radi brat?
Tako
dakle. Otvara novu temu, o familiji. Ako ovo prihvatim, gotov sam. Trenutak je
da pređem na brutalne metode.
- Nemam ja
brata, ja imam sestru.
- Ama brat
tvoj, Brana.
- Nemam
brata, imam sestru, zove se Lidija.
Ne znam
odakle mi pade na pamet baš ovo ime, ali uspelo je. Konačno je skinuo
idiotski osmeh sa usana. Fiksirao me je još trenutak, a onda je moja podvala počela
da deluje.
- Jel' si
ti Voja?
- Ne.
- Nisi
Voja?
- Nikad
nisam bio Voja.
-
Izvinite...
- Ništa.
Ostao je
zbunjen kad sam se okrenuo i nastavio svojim putem. Sad neka malo on prebira po
sećanju. Prljava igra, ali je bar rezultat nerešen. Jedan - jedan, i to na
njegovom terenu.
|