|
Svaki put
kad se svet utiša i kad mi se ista ona slutnja uvuče u srce, gušim se od
straha jer znam šta će biti. Onda nebo pocrni i spusti se nisko, ljudi
postanu ljuske koje nemo lebde pored mene a ja u očajanju lovim njihove
poglede. Tražim oko koje može da zablista pod zrakom sunca probijenim kroz
crni pokrov, i ako ugledam taj odblesak, znam da će on raspršiti sve
oblake i da će svet ponovo dobiti boje.
|