|
Ušli su nepun minut posle mene i
seli za jedini slobodan sto u restoranu. Ona je bila naoko neupadljiva, sa
kestenjastom kosom srednje dužine, smeđom bluzom i farmerkama. Nikakvih
minđuša, ogrlica, prstenja. Jedino na čemu ste morali da zadržite
pogled bile su njene oči. Sive zenice sa tankom tamnoplavom ivicom krile su
nešto što je vredelo otkriti. Imala je preko trideset godina, ali je vreme na
njoj urezalo samo dve bore oko uglova usana, kao da se često smeje. Ipak,
dok sam je gledao, nijednom se nije ni osmehnula. Muškarac, znatno mlađi
od nje, bio mi je okrenut leđima pa nisam čuo šta joj priča.
Mada, istini za volju, ni ona ga nije slušala. Samo je zurila kroz njega u neku
svoju tugu.
Jeo sam vrlo polako, da bih duže
bio s njom, jer za desert nisam imao novca. Nijednom nije pogledala na moju
stranu. Pitao sam se da li zna da ne skidam pogled s nje, da je čitam kao
otvorenu knjigu i da posle mnogo vremena imam pred sobom ženu koju bih mogao da
volim. Jedino sam bio siguran da nije svesna koliko života je svojim pojavom
spasila.
Prvi signal: još pet minuta.
Diskretno sam zavukao ruku između radijatora i zida i izvukao kartonsku
kutiju koju sam pre tačno pedeset pet minuta tu sakrio. Platio sam kelneru
na izlazu, jer nisam imao vremena da ga čekam. Tri minuta. Do reke ima oko
dvesta metara. Ostao je još pun minut kad sam bacio kutiju daleko u vodu. Bućnulo
je kao kamen i na talasićima sam video hiljadu iskričavih svetiljki
grada s druge strane reke. Znao sam da je eksploziv nakvašen, ali je cela
instalacija zajedno sa upaljačem dobro zaštićena. Imao sam poverenja
u delo svojih ruku i znao sam šta će se dogoditi. Na nula sekundi čuo
se prigušeni prasak i ponovo sam u talasićima video nemirne reflekse
svetla.
Hteo sam da zaplačem, ali
nisam mogao. Grad je hučao s one strane reke.
|