|
Srećan sam što uživam
ovakvo poverenje - Zoran Modli nijednom nije zatražio da unapred pogleda priču
koju ću pročitati. Veruje mi i dozvoljava da sam režiram ovaj
trenutak. Ovog puta zloupotrebljavam poverenje i ovo što čitam nije priča.
To je portret jednog mog prijatelja: Zoran Modli, onakav kakvog ga ja vidim.
Glas, intonacija, ritam
slogova u rečenici, razvlačenje pretposlednjeg sloga da bi se
poslednji pretvorio u prasak, stvaranje dinamike u salati od muzike i reči
- i vi onda kažete Da, to je Zoran Modli, znam ga. Tako sam i ja mislio. A onda
sam dobio priliku da ga malo bolje upoznam.
Prva zanimljiva stvar
je sposobnost da vodi više dijaloga u isto vreme. Recimo, dok sagovornik pravo
u mikrofon odgovara na njegovo pitanje, on razgovara s nekim trećim i u
isto vreme mimikom daje instrukcije muzičkom saradniku. A kad po promeni
ritma nasluti kraj odgovora, oštro podiže regler na mikseti, okreće se ka
mikrofonu i uskače s komentarom ili novim pitanjem.
Očekivali biste da
mu ovakve situacije smetaju, ali naprotiv, baš je to ono što mu treba:
dinamika, pokret, aktivnost. Kad toga nema, on pokreće rezervnu varijantu:
ustaje i pravi skokove i čučnjeve, jer mu trebaju pune baterije za rečenicu
kojom ispraća poslednji takt muzike.
I onda, kad pomislim da
sam ga snimio onakvog kakav jeste, ulovim ga u situaciji u kojoj sigurno ne želi
da bude ulovljen: zagledan u tačku koja je negde daleko od ove skučene
sobe, gleda se pravo u oči sa svojim problemima. Samo za trenutak, a onda
se prene i odmah nalazi prečicu do stanja u kome je pre toga bio. I baš u
tome mu zavidim - za isto podizanje raspoloženja, meni bi trebali sati borbe sa
sobom. Zato sam počeo da koristim trik: subotom dolazim u emisiju, i ako
sam loše volje, zakačim se za njegovu energiju i švercujem se. Verujem da
ste i vi učinili isto bar jednom dok ste slušali emisiju. Ako niste, pokušajte:
vredi truda.
Ali ovo je moj
trenutak. Znate šta ima novo? On sedi bez pokreta, ćuti i gleda me preko
miksete kroz staklo. Izgleda da sam uspeo: iznenadio sam ga!
|