Curriculum Vitae

Rođen sam 12.07.1952. u Šapcu. U Beograd sam se preselio sedam godina kasnije, i danas skoro da ne poznajem nikog iz mog rodnog mesta (poslednji put kad sam bio tamo poslovno, zalutao sam na 200 metara od centra).

Već u startu su stvari krenule loše po mene. Sa 18 meseci razboleo sam se od encefalitisa (težeg oblika zapaljenja mozga) i prognoze koje su moji roditelji dobili od lekara dovele su ih do očajanja. Mnogo kasnije sam doznao da su me, kad je primarna opasnost po život prošla, u drugom krugu izvukle čokolade: pošto nedeljama ništa nisam jeo i uporno sam odbijao hranu, moj stariji brat je odlučio da mi prilikom jedne od poseta u bolnici donese čokoladu (dečija logika: zar neko može da odbije čokoladu?). Najlepše je to što se pokazalo da je bio u pravu: pojeo sam celu i tražio još. Valjda zbog toga i danas između mene i čokolade postoji neki poseban simbiotski odnos. Teško odolevamo jedno drugom.

 Škola

Kroz školu sam protrčao a da je skoro nisam ni primetio. Uvek mi je bila zadnja rupa na svirali. 1966. sam na saveznom takmičenju iz fizike i matematike osvojio prvo mesto (još uvek čuvam medalju) i činjenica da sam svojoj školi doneo titulu (pa čak i neke pare od opštine) pomogla mi je da me nastavnici ostave na miru. Podrazumevali su da sam ja ozbiljan učenik i da sve znam.

Ja sam tako oslobođeno vreme koristio da bih gradio svoje prve projekte. Bio sam još uvek učenik osnovne škole kad sam u Tehničkim Novinama objavio svoje (autentične) projekte za gradnju uređaja koji koristi pogon vetra da bi automatski pravio mehurove od sapunice (ne šalim se), i jedne električne pitalice za proveru znanja iz geografije (koja se osim drvene kutije sastojala još od baterije, sijalice, tridesetak eksera i puno žice).

To što mi škola nije bila problem, ne znači da problema nisam imao. Za to se pobrinuo moj otac: strogo mi je zabranjivao da bilo šta od toga što radim donosim u kuću. I nije se šalio, jer je veliki broj mojih rukotvorina završio polomljen na đubrištu. Verujem da je sve to bilo iz dobre namere, jer je on oduvek imao ideju da ja treba da postanem Gospodin Čovek, a ne neki tamo majstor. Kao što biste mogli da vidite kad biste bili u mojoj blizini, u tome (srećom) nije uspeo.

Još u osnovnoj školi sam počeo da se bavim digitalnom tehnikom. Literaturu nisam imao, pa sam neke standardne sklopove sam "izmislio", ne znajući da oni već dugo postoje. Recimo, diodni Grecov spoj i tranzistorski Flip-Flop (statičku memoriju kapaciteta jedan bit). Želja mi je, naravno, bila da se, posle osnovne, upišem u elektrotehničku školu Nikola Tesla.

Tada je to bila elitna škola, ali sam mislio da će biti lako upisati se. Mlađi ljudi danas to možda ne znaju, ali tada je korupcija bila veća n ego danas, ili je bar bila manje sprečavana od strane vlasti. Manje nelegalnih privilegija se "kupovalo", ali je važno bilo "poznavati ljude", pa su mi mnogi govorili da "nađem vezu" za upis u školu. Zaista, za sve vam je trebala veza, pa i za upis.

Nisam tražio takvu vezu, a nisam ni prošao prijemni. Iz osnovne škole sam doneo dosta dobre ocene (samo dve četvorke), imao sam nekoliko pobeda na takmičenjima, pismeni deo ispita sam sasvim sigurno uradio dobro, ali su me neki poznanici mojih roditelja kasnije izgrdili što nisam "našao vezu", jer su doznali da je navala na tu školu bila takva da se nisu upisali čak  ni svi koji su je imali. Prijemni ispit su prošle sam jake veze, one slabe su ostale tamo gde i ja.

Preko volje sam upisao mašinsku školu i završio sam je kao što bi trku završio sprinterista koji trči kroz vodu do pojasa. S takvim ocenama nisam mogao da računam na upis na elektrotehnički fakultet.

Počeo sam da zarađujem za džeparac tako što sam honorarisao na Televiziji Beograd kao video mikser. Posle vojske, koja je bila samo jedan beskrajni užas prepun nostalgije i osećanja da učestvujem u nečemu apsurdnom i besciljnom, nastavio sam s radom na Televiziji i ubrzo upisao Fakultet Dramskih Umetnosti. To su bile moje najlepše godine. A onda me je voda odnela na drugu stranu - pošto su propali moji pokušaji da se, posle deset godina honorarnog rada, zaposlim "za stalno" na Televiziji, počeo sam da radim u jednoj firmi kao razvojni inženjer za digitalne sigurnosne sisteme. Posledica toga bila je da nikada nisam diplomirao, mada sam sve ispite na FDU dao u prvom roku. Zašto bih? Nisam završio ni Elektrotehnički, pa sam ipak radio inženjerski posao za punu inženjersku platu. Mogu da nabrojim "prave" inženjere koji su kod mene dolazili na konsultacije kad su započinjali svoje projekte. (Uzgred, još na početku četvrte godine sam na pomalo neobičan način počeo da pripremam diplomski ispit, o tome detaljnije ovde).

Da li vas gnjavim? O projektima sam pisao na drugom mestu pa zato neću ovde, ali i ako odvojim kompjutere od svog života, ipak mi ostaje dovoljno da popunim solidnu količinu prosora.

U jednoj od svojih priča Bukovski je, onako uzgred, napisao da je (parafraziram) kreativnost jedne osobe u direktnoj proporciji sa količinom gluposti koje je ta osoba napravila u mladosti. Pošto je meni stalo da me smatrate za kreativnog čoveka, ja ću zato krenuti od gluposti iz mladosti.

Moja lopovska karijera

Jedna od mojih ranih ljubavi je fotografija. Bio sam u nekom od ranijih razreda srednje škole kad sam u šetnji Ušćem (sa obaveznim fotoaparatom u ruci) ušao u Muzej Savremene Umetnosti, gde je bila izložba crteža i grafike evropskih slikara. Zapravo mi je bio cilj da odem do stalne postavke i da snimim jednu od Džamonjinih skulptura. Mislim da je on ta svoja dela pravio tako što je u neku drvenu skulpturu zakucao hiljade eksera, koliko god je moglo da stane, pa im je onda acetilenskim plamenom delimično zavario glave i na kraju nekako eliminisao (sagoreo?) drvo. Sve u svemu, bili su to vrlo fotogenični modeli.

E, ali ne može. Ispred moje namere se isprečio čuvar koji mi je rekao da je snimanje zabranjeno u muzeju, i da moram da ostavim fotoaparat u garderobi (koja se plaća, što je možda i bio razlog zabrane). Ništa nije vredelo što sam bio uporan, čak sam se posvađao s njim, pa smo se onda i izvređali međusobno, ali je na kraju sve bilo po njegovom.

Ubrzo sam izjednačio rezultat, valjda nije mislio da mu se neću osvetiti. Ukrao sam jedan od izloženih eksponata (neki crtež Frica Votrube), uz učtiv naklon uzeo svoj fotoaparat iz garderobe i izašao napolje. Da bi osveta bila potpuna, ostalo je samo još da napravim frku. Sačekao sam dva dana da se dobro iznerviraju, pa sam ih pozvao telefonom. Možete zamisliti moje iznenađenje kad sam video da oni za ta dva dana nisu ni primetili krađu!

To mi je dalo još lepši materijal za sledeći korak. Pozvao sam telefonom poznanika iz Ilustrovane Politike i on me je povezao s jednim novinarom, kome sam predao crtež uz molbu da ga vrati Muzeju, a za uzvrat sam mu ispričao celu priču, bez doterivanja. Članak u "Ilustrovanoj" je bio zanimljiv, naravno uz sačuvanu anonimnost poštenog lopova. Ovo što sad pišem je, posle nekoliko decenija, prvo probijanje te anonimnosti.

Moja špijunska karijera

Nedugo posle toga upoznao sam jednog pametnog i zanimljivog čoveka, po imenu Hans Peter Rulman. Rođeni Nemac koji dobro govori srpski sa teškim naglaskom, radio je kao dopisnik Der Spigel-a u Beogradu. Pokazao mi je svoju arhivu u stanu na uglu Majke Jevrosime i Takovske - bilo je impresivno: na hiljade fascikli uredno složenih u šestospratnu policu široku oko pet metara, sa naslovima sortiranim po abecedi. U svakoj od njih je bilo mnogo isečaka iz novina koji su se odnosili na temu te fascikle. Bila je to impresivna arhiva, u vremenu pre personalnih računara i Interneta.

Odmah me je angažovao kao saradnika. Trebalo je da sa još jednim prijateljem doznam što više podataka o (tada aktuelnoj) aferi Šlomović. U par reči: Ambroaz Volar, veliki francuski ljubitelj i kolekcionar umetničkih dela, usmeno je zaveštao jedan deo svoje kolekcije Šlomoviću (našem čoveku). I Volar i Šlomović odavno su preminuli, ali sad se vodi spor između pariskog Luvra i našeg Narodnog Muzeja oko vlasništva nad tim slikama, jer je za određivanje sadašnjeg vlasnika zbirke jedino sporno da li je to zaveštanje pravno važeće.

Pre nego što smo krenuli da pratimo tragove koje smo dobili, dobio sam od Rulmana prvu lekciju iz novinarstva: očekivao je da nećemo ništa naći, ali rekao je "i podatak da nema podataka je neki podatak". Posle celodnevne jurnjave doneli smo mu taj "podatak da nema podataka".

Honorar je bio toliki da sam dugo bio u blagom stresu zbog para koje nikad pre toga nisam držao u rukama. Pride su došli i nagoveštaji da će još biti takvih poslova.

Sve je puklo kao mehur od sapunice kad sam samo nedelju dana kasnije u svim dnevnim novinama pročitao da je uhapšen nemački špijun pod imenom Hans Peter Rulman. Dugo sam pratio suđenje, preganjanje i na kraju pomilovanje (od Tita lično) i doživotno proterivanje iz Jugoslavije.

Moj utisak je da je taj naivni posao oko pribavljanja podataka o Šlomoviću bio deo uvođenja u "posao" međunarodne špijunaže. Sticajem okolnosti, eto, moja špijunska karijera se završila na samom početku.

Moja novinarska karijera

O ovome sam već govorio u radio-emisiji "Modulacije", koju vodi Zoran Modli na Beogradu 202 svake subote od 15.00 do 18.15. Snimak ove emisije je Zoran iskoristio da pripremi tekst za časopis "Čip" broj 17, a ja ću ga prepisati onako kako je izašao u tom broju, dakle iz treće ruke. Citiram:

Dakle, pre dvadeset godina Voja Antonić je imao priliku da intervjuiše jednu od džez-legendi današnjice, a tada popularnog muzičara, Čik Koriju (Chick Corea). Kako je to tada izgledalo, Voja priča.

"Koncert je održan u zemunskoj hali "Pinki". Poneli smo jednog finog "Uhera" da bismo snimili koncert - i uspeli u tome. Ali, ono što je bilo najzanimljivije jeste da sam smogao hrabrosti da u pauzi koncerta odem pravo do tonca za miksetom i pitam "Gde je vaš menadžer?" Pokazao mi je tog čoveka, ja sam otišao do njega i pitao: "Možemo li da dobijemo ekskluzivni intervju od Chick Corea-e posle koncerta?" On je, na moje veliko iznenađenje, rekao: "Pa da, naravo, zašto da ne? Posle koncerta dođite u back stage i to ćemo završiti."

Elem, krenusmo Mitja Hadži Vuković i ja na dogovoreno mesto i zatekosmo Chick-a veoma raspoloženog za razgovor. Pošto je priča potrajala, dogovorili smo se da deo njihove ekipe povezemo do hotela "Jugoslavija" (u kojem su odseli) i tu završimo razgovor. Tada još nije bilo ni "Intercontinentala", ni "Hyatt"-a. "Jugoslavija" je bila najreprezentativniji hotel u gradu... Uzgred rečeno, pre neki dan bio sam u "Jugoslaviji" i primetio da od četiri lifta samo jedan radi! Toliko o današnjoj i ondašnjoj ekskluzivnosti.

(Zoran) Toliko o našem ugostiteljstvu. Imao je bazen sa saunom. Ima ga i danas.

(Voja) Nisam proverio.

(Zoran) Dobro, Dunav teče pored hotela.

(Voja) Krenusmo mi i povezosmo Chick Corea-u, glavom i bradom, kao i Leny White-a, njihovog bubnjara, autom moga tate (bila je to "Lada"). Prvo su se čudili: Odakle taj auto, koji je to auto? - pošto im je bio totalno nepoznat. Objasnili smo im da je to ruski auto, a oni su sve vreme kuckali prstima po njemu, štipkali ga, razgledali i kola i njihov enterijer! Uglavnom, razgovor je bio veoma prijatan i mogu reći da smo sedeli do četiri sata ujutru za hotelskim stolom.

U jednom trenutku prišao je šef sale, pošto je čuo da se radi o nekom muzičaru i zamolio me da prevedem Chick-u molbu da sednu za instrumente i nešto odsviraju za goste. Ja sam tada rekao: "Ma nemojte, molim vas, oni su muzičari visokog ranga...", a on je rekao: "Ne, ne, ne, samo vi njih pitajte!"

I sad, drugo moje iznenađenje: ja prenesem to Chick-u, a on, sav ozaren, reče: "Zašto da ne?". I sednu za instrumente. Gosti koji su se zatekli u restoranu slušali su muziku svetskih majstora i večerali, a da nisu bili svesni ko im svira! Gledao sam oko sebe, prosto ne verujući da nisu svesni ko im svira!

Najzanimljiviji detalj je bio da je isti taj šef sale uzeo daire, pevao tercu, lupao ritam i smeškao se Chick-u! Pored Corea-e i White-a, bio je tu i Stanley Clarck, gitarista. Al Di Meola, nažalost, nije bio sa njima, bio je na nekoj drugoj turneji, no često su ga pominjali.

Taj intervju Mitja i ja smo ustupili Studiju B, dali smo ga Slobi Konjoviću, pa je prilog bio centralni deo njegove emisije "Vibracije".

Pa i sada, kada se Chick ne čuje tako često, a u pozadini našeg razgovora, kao podlogu, slušamo jedan snimak od pre dvadesetak godina, ja se i dalje vrlo rado sećam tog razgovora s njim. Mislim da je zanimljiva ta njegova životna filozofija, bilo je zanimljivo to čuti, bio je zaista sjajan sagovornik. Njegov osnovni životni stav bio je, za mene i tada i sada čudan, da su ljudi u osnovi dobri i da se foliraju kada pokušavaju da glume da su loši. Bilo je divno i zanimljivo to slušati. Žao mi je što takvo jedno iskustvo ne može da se ponovi i danas".