Uvod: S ove strane onostranog
Reč autora
Imao sam nepunih šest godina kad sam se teško razboleo. Dugo sam bio u kritičnom stanju, a jedina moja sećanja na to vezana su za dugi oporavak u bolnici. Postoji ipak nešto čega se dobro sećam: na bolnički prozor često mi je dolazio beli golub kome je oko noge bilo vezano parče crvenog konca. Tokom jedne posete, rekao sam majci i baki za goluba i tada mi je baka, inače pobožna žena, rekla da je ona vezala končić za njegovu nogu i da me sada taj golub čuva. Ja sam joj verovao i osećao se sigurnijim kad je on bio na prozoru. Ubrzo sam počeo da ustajem i da ga hranim mrvicama hleba.
Mnogo kasnije, majka mi je pričala da je baka do kraja verovala da je taj golub bio moj čuvar i da njemu dugujem život. Niko nije ni pokušao da je razuveri, jer je ljubav između starijih osoba i unučića svetinja u koju se ne dira.
Od tada je prošlo mnogo godina. U jesen 1994, građanski rat besneo je u Bosni. Mada u njemu nisam direktno učestvovao, sticajem okolnosti našao sam se u jednoj vojnoj jedinici gde mi je posao bio da osposobim i pustim u pogon neke zaplenjene radio-uređaje. Stigao sam vojnim džipom kasno noću i, pošto su uređaji bili u kući, na oko pola kilometra od garnizona, tu sam se i smestio. Bio sam jedini stanar pored jednog vojnika i oficira koji su trebali da mi pomognu u poslu.
U vojsci se rano ustaje. Kad su moji domaćini videli sa koliko napora sam se probudio, obećali su mi jaku kafu. Izašao sam u dvorište, seo za baštenski sto i čekajući kafu pokušao da shvatim gde sam se zatekao. Bili smo u podnožju planine, daleko od grada. Jutro je bilo sveže i ponegde je još bilo magle. U ratno vreme, kad užas postane deo svakodnevnice, čoveka može da uteši pomisao da postoji nešto što je jače od ljudske gluposti: sunce koje nekim čudom još uvek greje, nebo koje je ipak plavo i drveće koje i dalje lista i donosi plodove.
Iza niske ograde bila je njiva sa nekoliko stabala šljive. Rodile su i prerodile; meštani su, verovatno, bili u izbeglištvu pa nikoga nije bilo da ih bere. Ne pamtim kad sam poslednji put jeo šljive, ali tada sam osetio želju da ih naberem i podelim sa svojim domaćinima.
Napravio sam nekoliko koraka i stao kao ukopan. Iznad moje glave preleteo je beli golub i sleteo na ogradu ispred mene. Nisam mogao da verujem očima: oko noge bio mu je vezan crveni konac! Bio sam zbunjen kao nikada. Hteo sam nekome da ga pokažem, upro sam prstom u njega i okrenuo se, ali u dvorištu sam bio sam. Dugo sam ga gledao, neodlučan šta da uradim. On je izvijao glavu i gledao me jednim pa drugim okom, kao da je hteo nešto da mi kaže. Približavao sam mu se korak po korak, da ga ne bih uplašio. Kad sam stigao dovoljno blizu da mogu da ga dodirnem, vrata iza mojih leđa su se otvorila i oficir je viknuo: “Ne idi iza ograde, tu je minsko polje!”
Koje je objašnjenje za ovaj čudan događaj?
Prosto da prostije ne može biti: sve sam izmislio.
Koliko puta je svako od nas čuo sličnu priču? A priznanje da je izmišljena? I šta nas navodi na to da rado verujemo da je ceo svet počeo da funkcioniše po nemogućim pravilima, a odbijamo da saslušamo glas razuma koji za svaku pojavu nudi i racionalno objašnjenje?
Prvi razlog verovatno je taj što svi više volimo da budemo uspešno zavedeni nego da se suočimo sa površnošću svakodnevnog života. Ako smo nekome već poklonili poverenje, rado ćemo učiniti sve da mu pomognemo da ga održi, čak i kad počne da ga zloupotrebljava. U suprotnom, morali bismo da priznamo da smo prevareni. Ova naša “saradnja” sa osobom koja prodaje maglu važan je činilac na koji računaju imaoci “natprirodnih moći”.
Drugo, svi smo mi emotivna bića i uključivanje intimnih činilaca u radnju (deca, voljene osobe, roditelji) smatra se nespojivim sa obmanjivanjem. Pominjanje tako svetih stvari garancija je da se celoj stvari pristupa iskreno i bez želje za zloupotrebom. Ovo naročito dobro znaju nadrilekari koji će nam lako izvući i poslednju paru kad je neko od naših dragih teško bolestan.
Celog života neko nas zasipa neistinama da bi nas naveo da “dobrovoljno” radimo za njega. Svi smo pravili prve korake u životu uz priče da u podrumima žive strašna bića, kako bismo bili poslušniji i lakši za čuvanje. U vojsci postajemo žrtve psihoze straha i uverenja da su svi oko nas neprijatelji, jer ćemo tako manje razmišljati i bićemo oprezniji. Kasnije slušamo patriotske priče iz kojih proizilazi da je najveća čast dati život za domovinu i da je to važnije nego sačuvati ga za sebe i svoju porodicu.
Zato nije nikakvo čudo što postajemo žrtve ljudi koji su eksploataciju usavršili do te mere da se svi utrkujemo i strpljivo čekamo u redu kako bismo platili za to što ćemo od njih dobiti. Alatka kojom oni ovo rade je verovanje u onostrane sile, u nepostojeće pojave i u mitska bića. Oni će nas, naravno za pristojnu novčanu naknadu, osloboditi od “uroka”, reći nam neke tajne koje nama nisu ali njima jesu dostupne, ili će nas čak uveriti da treba da upravljaju našim životima i da umesto nas donose važne odluke. Onoga trenutka kad na to pristanemo, mi se već nalazimo u njihovoj vlasti.
Da bih bolje odslikao šta pod ovom “vlašću” podrazumevam, poslužiću se jednim događajem. Ovoga puta istinitim, a ne izmišljenim.
Sedeo sam na terasi restorana na morskoj obali i pio kafu. Jutarnji morski ambijent bio je savršen, jedino što ga je remetilo bila je grupa cigančića koji su neumorno obilazili stolove i “proknjižavali” goste (da ne kažem prosili). Čak i kad bi im neko dao novac, time ne bi otkupio mir i slobodu nego bi oni tek tada navaljivali, tražeći još. Čekalo se samo da najnervozniji gost “eksplodira”, što se ubrzo i dogodilo; svoj bes iskalio je na kelneru, grubo mu zamerivši što ne udalji grupu koja prosi. Odgovor kelnera bio je kratak i veoma indikativan: “Ne smem, jer kunu”.
Tako je grupa nejake dece potčinila sebi kelnera, upotrebivši njegovo verovanje u kletvu. Mada toga možda nije bio ni svestan, on se nalazio pod njihovom nevidljivom vlašću. Ovaj primer je bezazlen, ali ima i mnogo ozbiljnijih, čak i strašnih primera u kojima su ljudi ostali bez imovine, slobode, zdravlja, pa i života samo zato što nisu umeli da razmišljaju kritički i što su dozvolili nekome da zloupotrebi njihovo verovanje u nepostojeće sile.
Ima li smisla živeti bez verovanja?
U narodu (ne samo našem) uvreženo je mišljenje da onaj ko ne veruje u natprirodne stvari ne veruje ni u šta. Duha imaju samo oni koji žive duhovnim životom, a oni koji ne prihvataju takva verovanja dobijaju pogrdan epitet nevernici.
Zaista, šta ostaje ljudima koji radije veruju svojim očima nego vračarama, astrolozima, nadrilekarima, rašljarima? Da li je njihov život siromašan, lišen duha, jesu li ti ljudi uskraćeni za nešto? Jesu li oni emocionalno hladni, previše racionalni, neinteresantni? Ima li uopšte smisla živeti bez ovakvih verovanja?
Čovek koji čini smislene stvari, provešće život koji ima smisla. Život je neinteresantan samo ljudima koji su i sami neinteresantni; verovanje u besmislene i nepostojeće stvari može da im oduzme vreme i da im suzi prostor za nešto što bi možda moglo da ih duhovno obogati. Samo slobodan čovek može da uživa u jednostavnom zadovoljstvu kao što je šetnja obalom reke, čitanje dobre knjige, podizanje dece ili stvaralački rad. Njemu nije potrebna magija da bi pokrenuo svoje duhovno biće.
Uz ovu knjigu, kao poklon dobili ste i “rašljarski” visak. Nije li to neobično, da najpre iznosimo argumentaciju koja obara sve teorije po kojima visak “radi” i da onda uzmemo u ruku isti taj visak i igramo se s njim? Ovo bi zaista bio čudan potez kad bi taj visak pripadao samo rašljarima, ali u poglavlju Tehnike obmanjivanja / Ideomotorni efekat opisujemo psihološki mehanizam koji pokreće visak ne samo u rukama rašljara, nego i u rukama svakog od nas. I to pod uticajem sila koje nemaju nikakve veze sa podzemnim vodama ili nepostojećim “štetnim” zracima nego psihičkih sila u našem nesvesnom biću, a njihovo objašnjenje je još izazovnije i uzbudljivije. Tako ćemo simbolično potvrditi tezu o kojoj smo upravo govorili, da ako ne prihvatimo jedno verovanje, nećemo biti duhovno siromašniji nego ćemo osloboditi polje za drugo verovanje, u delatnosti i stvari koje zaista mogu da nas duhovno obogate. Isti taj visak, ako se upotrebi bez predrasuda i mistifikacija, pomoći će nam da zavirimo u našu podsvest i da doznamo naše tajne želje ili da rasvetlimo sebi odnos prema nekim osobama i predmetima.
Sistem verovanja i sistem vrednosti
Život posle smrti, Tajne vašeg dlana, Ezoterična astrologija, Ruke koje leče, Poruke zagrobnog života, Tajne stepena zodijaka... ovo je samo mali broj naslova od nekoliko stotina knjiga koje se nude poklonicima savremenog sujeverja. Stiče se utisak da čitaocu nije ostavljena mogućnost da ne veruje u paranormalne pojave, jer ne postoji ni jedna knjiga koja bi, kao protivteža navedenim naslovima, pružila pogled iz suprotnog ugla. Kao da su se svi borci za racionalan pogled na svet predali i priznali poraz od raznih mistika i “stručnjaka” za lov na ljude u nevolji.
Šta je razlog ovome? Da li to što u ovim dramatičnim godinama teške ekonomske i političke krize dolazi do pojave koju zovemo pomeranje sistema vrednosti, kad se priznati ljudski kvaliteti (znanje, kreativnost, plemenitost, poštenje) zanemaruju na račun osobina zasnovanih na sebičnosti? Ili to što su mnoge unesrećene porodice prinuđene da napuste mesta u kojima su živele i da promene sredinu, ne uspevajući da očuvaju svoje navike i folklorne običaje, a ni da prihvate kulturu sredine u kojoj su se zatekli? Ovu prazninu kod njih popunjavaju prepredeni ljudi koji tuđu nesreću koriste da bi bez mnogo truda ostvarili materijalnu korist.
Nimalo slučajno, isto krizno vreme praćeno je i porastom verovanja u natprirodne sile. U nemogućnosti da pronađu spas u ovozemaljskom svetu i u racionalnom načinu razmišljanja, nesrećni ljudi traže izlaz u ezoteričnom pogledu na život i u okultnim delatnostima. I ne samo da tu ne nalaze spas, nego upadaju u zamke raznih mistika koji im skupo naplaćuju svoje obmane. U ovome im pomažu i mediji, koji su takođe na udaru krize pa ustupaju prostor svakome ko je u stanju da to plati. Tako se stvara kolo u kome izvorni ljudski kvaliteti tonu sve dublje, a na površinu isplivava zlo.
Cilj ove knjige nije da menja nešto u šta neko veruje. To je lično pravo svakog od nas i niko ne može da nam ga oduzme. Mnogo je važnije da razvijemo osećaj koji će nam reći gde prestaje verovanje a gde počinje zloupotreba verovanja. Korak je samo jedan, najčešće neprimetan; da bismo mogli da ga izbegnemo, moramo da razmišljamo kritički, a to znači da razmišljamo jasno, precizno, bez predrasuda i da napravimo razliku između verovanja za svoje zadovoljstvo i verovanja na koje nas je naveo neko drugi da bi zadovoljio svoje interese. Ako ova knjiga može da pomogne u tome, onda je opravdala trud uložen u njeno stvaranje.