Vidovnjaci

Postoje ljudi za koje se veruje da znaju sve čak i o osobama koje prvi put vide u životu. Ako platite dogovorenu tarifu, oni će vas “čitati kao otvorenu knjigu”. Bićete zbunjeni, otići ćete impresionirani i ubrzo svima pričati o ovom čudesnom iskustvu. Jedino moguće objašnjenje biće da taj čovek poseduje moć vančulnog opažanja, jer šta bi drugo moglo da bude?

Nema sumnje da je to veština dostojna divljenja. Da li su ovi ljudi zaista vidoviti? Jer ako nisu, kojim se tehnikama služe da bi nas naveli da poverujemo u njihove natprirodne moći?

Jedan od načina “čitanja” klijenta je da manipulator (ovaj izraz pozajmljujemo od industrije mađioničarske i iluzionističke zabave) uposli “špijune” koji će pre seanse doznati što više detalja o svakom klijentu. Evo dela ispovesti jednog saradnika poznatog beogradskog “belog maga”, objavljenom u beogradskom “Glasu” od 22. jula 2000:

Ova tehnika, kada manipulator govori podatke koje je unapred doznao, poznata je kao “vruće čitanje”. Osim toga, postoji i “hladno čitanje”; njime se služe manipulatori koji se umesto “špijuna” u poslu služe talentom, ali to nije lako objasniti prostom definicijom, jer je u igri čitav niz tehnika. Elokvencija u izražavanju je dobar preduslov, a tu su i ispravno tumačenje mimike lica i govora tela, sugestija, laskanje i uopštenost. Osim toga, od važnosti je i procena koju manipulator načini u prvom kontaktu sa klijentom - odeća i nakit, maniri, akcenat, mimika, reagovanje na provokacije i tako dalje. Da li je frizura klasična, moderna ili je kosa zapuštena? Da li se po širini odeće može zaključiti da je klijent nedavno izgubio ili dobio na težini? Nosi li burmu, jesu li mu nokti čisti? Da li je napet ili sedi opušteno? Predstavićemo na kraju i najvažniju tehniku - lov na detalje, koja se obavlja kroz nenametljiv dijalog.

Manipulator uglavnom govoriti uopštene stvari i posmatra klijenta. U zavisnosti od njegove reakcije on će se u razgovoru primicati sve konkretnijim temama, pri čemu će koristiti fraze koje liče na konstatacije a u stvari su prerušena pitanja. Svaki put kad dobije odgovor, koga klijent često daje a da toga nije ni svestan, vidovnjak će to iskoristiti da se približi temi koja će biti najpovoljnija za podmetanje teze o vidovitosti. Džejms Rendi (James Randi) navodi primer iz TV emisije “48 časova” (48 Hours) u kojoj je proslavljeni vidovnjak Van Praagh čitavih 60 minuta pogađao detalje dobrovoljcima iz publike. Pažljivim pregledom video - snimka, Rendi je izbrojao 260 pitanja koja je vidovnjak postavio svojim klijentima i samo 2 tvrdnje (obe pogrešne). Evo primera kako je teklo “pogađanje”:

Čak i kad ne dobije verbalni odgovor, vidovnjak neće insistirati na njemu nego će posmatrati ono što se u psihologiji zove ideomotorni efekat a u narodu govor tela: nesvesno trzanje i skretanje pogleda pri diskretnim provokacijama u razgovoru. Ovu tehniku, inače, rado koriste i hiromanti (čitači dlana), jer dok u svojoj ruci drže klijentovu šaku, ona im svojim jedva primetnim pokretima odaje reakciju na tok razgovora. Kasnije ćemo opširnije govoriti o ovom efektu.

Dobar vidovnjak u isto vreme je i pažljiv slušalac. On će dozvoliti klijentu da govori onoliko koliko želi; zapravo, manipulator će biti najuspešniji ako klijent pretvori seansu u “otvaranje duše” i počne da se jada za sve što mu leži na srcu. Vidovnjak će mu potom vratiti sve informacije ali u izmenjenoj formi, taman koliko je potrebno da se one proglase za rezultat njegove vidovitosti. Ovo je vrlo verovatan razvoj događaja jer veliki broj klijenata dolazi zato što već ima neki lični ili porodični problem - pre svega zdravstvene, materijalne ili ljubavne prirode, što će manipulator lako videti već na prvi pogled, služeći se tehnikama koje smo pomenuli. Hiromant (čitač dlana) klijentu će, recimo, postaviti naizgled formalno pitanje od koje linije na dlanu da počne, od linije srca, zdravlja ili novca i čim dobije odgovor biće mu jasno zašto je došao i šta želi da čuje.

Od velike koristi je i to što klijent već dolazi sa željom da bude impresioniran, da ne kažemo prevaren; on je spreman da ovoj seansi prida veće značenje nego što ga ona realno ima. želja da se doživi čudesno iskustvo jeste pokretačka energija seanse i vidovnjak zna da će ta želja kod klijenta pružiti posebno značenje svemu što on kaže, bez obzira koliko je to neobično ili besmisleno. Ako ne odmah, onda će kasnije klijent analizirati te reči i pronalaziti im skriveni smisao i opravdanje (“Aha! Rekao mi je da će mi krug doći glave a ja sam upravo udario glavom u bojler, koji je okrugao!”)

Talenat o kome smo govorili podrazumeva i osećaj za ljudsku psihologiju, koji će mu reći da su ljudi u osnovi egoistični i samoljubivi, i da ih samo socijalna maska koju nose sputava da ovu svoju prirodu pokazuju na svakom koraku. Dobro odmerena količina laskanja pomoći će manipulatoru da ostavi utisak da je već na početku “pročitao” klijenta.

Takođe je od važnosti i selektivnost ljudske memorije, jer će svaki klijent rado zanemariti sve promašaje i greške koje manipulator načini a sećati se samo pogodaka, i to utoliko bolje i sa više detalja ukoliko je taj pogodak bio uspešniji. Na kraju će prilikom prenošenja svog iskustva drugima (potencijalnim novim klijentima) uvek malo “doterati” stvar, malo zbog toga što će u društvu uvek ciljati na to da impresionira slušaoce, a malo i zato što mu je lepše kad i sam veruje u to da je iskustvo bilo izuzetno. Nije bez značaja ni to što se zna da je on za tu seansu dobro platio - a nikad nije poželjno prikazati se naivnim i prevarenim, kao što i u prepričavanju ljubavnih avantura akteri uvek prećutkuju promašaje i uvećavaju ili izmišljaju uspehe.

Pogrešno je uverenje da žrtve manipulatora mogu da budu samo lakoverne i sugestibilne osobe. Naprotiv, klijent mora da razmišlja logično da bi povezao stvari onako kako to manipulator želi. čak i okoreli skeptici lako mogu da “padnu” na trikove - ne samo kad se razgovor vodi o fluidnim i neodređenim stvarima, nego i kad je tema konkretna i nedvosmislena.

Ovo je posebna majstorija, ali je nezaobilazna kod svih vidovnjaka jer bi bez nje seansa dosta izgubila na uverljivosti. Postupak je takav da se dinamikom dijaloga sagovornik stalno “intervjuiše” na način koji je za njega neprimetan, tako što manipulator kaže jedan uopšten detalj (ali ne u formi pitanja), na koji klijent daje konkretan odgovor. Manipulator priča mnogo neodređenih ali sugestivnih stvari, a klijent kaže tek po neku (često veoma važnu) reč, pa ostaje utisak da je vidovnjak “sve pogodio”. Pri tom su od pomoći i razne fraze i poštapalice koje ne znače ništa, ali ih manipulator uvek ima na pretek u svom arsenalu, jer mu one daju mogućnost da vodi glavnu reč, da diktira tempo razgovora i da mu ostane dovoljno vremena da formuliše sledeću misao. Primer za ovo je jedan naš poznati vidovnjak kome u televizijskim kontakt - emisijama svaka treća ili četvrta rečenica glasi “Da li me čujete?”

Najbolje je ako razgovor započne što neodređenije, tako da dozvoli klijentu da sam odabere temu, uz istovremeni utisak da je “pogađanje” već počelo. Recimo: “Osećam da je neki od predmeta u ovoj sobi pokrenuo nešto važno u vama”. Ovo nije pitanje, ali će klijent ipak požuriti da sam kaže šta je to (a nešto bi moralo biti, zar ne?) i često se neće ni sećati da je išta rekao, tim pre što je na početku seanse obično zbunjen i pomalo uplašen. A ako se baš ukaže potreba, može se ista rečenica posmatrati i na drugi način - nije rečeno da je baš u tom trenutku pokrenuo, moglo je to da se dogodi i u prošlosti.

Ili, razgovor može da započne time što će manipulator reći da ima osećaj da se nešto dogodilo polovinom prošle godine (što može da bude sredina, ali i prva ili druga polovina), na šta klijent odgovara pozitivno ili negativno, ali je manipulator spreman na svaku varijantu. Godina je duga i u njoj se događa mnogo važnih i nevažnih stvari; na primer, klijent je rekao da je prošle godine imao saobraćajnu nesreću, a manipulator odgovara: “Da, sasvim jasno vidim. Užasno, užasno”, ili bilo šta što ostavlja lažan utisak da je njegovo pominjanje prošle godine imalo sasvim precizan povod.

A pošto treba samo pričati i pričati, on će onda reći: “Ali grešite što krivite sebe za nesreću; ne vidim tu ni mrvicu vaše krivice”. Ako situacija krene neželjenim tokom, recimo klijent odgovori da on uopšte nije vozio kola nego njegov brat, teza o krivici klijenta je već izgovorena i ona se mora po svaku cenu podržati: “Vidim ja to sasvim dobro, ali setite se šta ste pričali pre nesreće”. To je već lep teren za dobijanje poena - mora biti da su nešto pričali, ma kako dugo pre događaja, a to je moglo ili da uznemiri vozača ili da mu odvuče pažnju, a ako ne, onda će se već naći način da se nesrećnom klijentu oteža savest, samo da se podrži teza o vidovitosti.

Čak i ako je klijent uporan pri stavu da ništa nisu razgovarali, manipulator će reći da nešto snažno oseća, nešto što je potisnuto duboko u srcu - pa ljudi u šoku zaboravljaju šta se događalo neposredno pre nesreće, zar ne? Ali najvažnije je neprestano pričati, jer se samo tako ostavlja utisak:

“Da, jasno vidim da ste to potisli u sećanju, nešto vam ne dozvoljava da to izađe napolje iz vas. Nešto bolno. Nešto u glavi... (lov: možda je povredio glavu u nesreći, ili u glavi čuva sećanje na nešto što ima veze sa nesrećom?) ili u ruci... (reaguje li na ruku? Možda je držao nešto u ruci u trenutku nesreće? Ili su postojala neka nerešena materijalna pitanja sa bratom?) osećam da je sad u srcu” (lov se nastavlja: srce je tradicionalni centar emocija). Ako sve ovo i ne pruži rezultate, što je malo verovatno, manipulator može da ostane pri stavu da je nešto “video”, ali da je klijent to potisnuo duboko u podsvest. Ipak, mi ovde dajemo primer najnepovoljnijeg slučaja, a skoro je sigurno da će klijent sarađivati i da će se pronaći nešto. A onda će manipulator reći: “Da, sad vidim sasvim jasno. Naravno, zašto mi niste sami to rekli? Pa znate da od mene ne možete ništa da sakrijete!”

Klijent će, naravno, biti toliko zbunjen da neće ni biti svestan toga da mu, zapravo, jeste sam rekao! Zato će kasnije svima pričati kako je manipulator sve pogodio - video je više čak i od njega samog. Verovatno je da će iz priče ispustiti detalje koji precizno opisuju šta je ko rekao, uostalom, ko bi se toga i sećao? Najvažnije je da je teza o vidovitosti dokazana - kako bi inače sve to znao? I za nesreću, i da je brat vozio, pa čak i šta su pričali pre nesreće!

Li Erl (Lee Earle) je podelio vidovnjake na one sa otvorenim i one sa zatvorenim očima. Prvi su svesni tehnika i psiholoških mehanizama koje koriste u manipulisanju svojim klijentima, a drugi ih koriste nesvesno. Ipak, obe kategorije su uverene da zaista poseduju natprirodne moći. Ovo je važan preduslov, jer su poverenje i sigurnost koje osećaju i šire oko sebe neophodni za uspeh. Dobar vidovnjak u svakom trenutku je dominantan i siguran u sebe, a poželjno je čak da bude prepotentan i spreman da ignoriše svačije mišljenje i stav, osim svog. Ovakva agresivnost pružiće mu mogućnost da se odbrani od svog najvećeg neprijatelja, sumnje. Zato uspešni vidovnjaci nastupaju sa stavom: “Ja znam da mogu da pročitam tvoj karakter i tvoju sudbinu, a ti ako hoćeš veruj, a ako nećeš to je tvoj problem”.

Treba reći da je ovakva manipulacija razgovorom prava umetnost i pogrešno je uverenje da bi to mogao svako da izvede. U rukama talentovanog “vidovnjaka” sve nabrojane tehnike, ma kako jednostavne bile, mogu da ostvare zastrašujući efekat. Isto tako bismo mogli reći da je jednostavan i slikarski pribor (četkica i boje), pa će ipak u rukama umetnika on pred našim očima stvoriti delo vredno divljenja. Stvar talenta.

Evo primera. Ja vas, recimo, nikad nisam sreo, ali ipak znam sve o vama. Ne verujete? Hajde da vidimo da li sam u pravu:

Naravno, bila je to šala, dobra za razbijanje treme pred ovako važan trenutak. A sad ozbiljno:

Koliko biste platili za ovakvu stručnu analizu vaše ličnosti? Primite je kao poklon - dovoljno će biti i to što ste posetili ovaj sajt.

Ovakav “profil ličnosti” zapravo je rezultat primene niza šablonskih tehnika poznatih kao Barnumov efekat. Ovaj fenomen prvi je objasnio psiholog Pol Mil (Paul Meehl), ali mu je naziv dao po Finasu Barnumu (Phineas T. Barnum), vlasniku poznatog cirkusa “Barnum”, koji ga je koristio u svojim tačkama prepunim demonstracija “vidovitosti” i pogađanja detalja o dobrovoljcima koji su izlazili na scenu. Njegov omiljeni slogan glasio je “od svega po malo za svakoga”.

Ključ Barnumovog uspeha jeste u tome što su njegove tvrdnje uopštene i mogle bi da važe za skoro svakoga, mada na prvi pogled izgleda da su specifične i jedinstvene. Recimo “vi volite dinamiku i ponekad biste želeli da promenite nešto u životu”. Osim toga, poželjno je da izjave budu dvoznačne, kao što je “po prirodi ste optimista i vedrog ste duha, ali ste ponekad skloni depresiji i povlačenju u sebe”. Zatim, treba se koncentrisati na problematiku grupe kojoj sagovornik pripada, na primer “vi smatrate da studiranje i polaganje ispita ponekad može da bude veoma naporno”. Poslednje, mada ne i najmanje važno, je laskanje: “vi ste osoba snažnog duha i omiljeni ste u svojoj sredini”.

Barnumov efekat je vrlo detaljno ispitivao psiholog Bertram Forer (Bertram Forer), tako da se danas za isti fenomen često koristi i naziv Forerov efekat, mada je on sam koristio izraz zabluda subjektivne potvrde. U njegovim studijama iz 1949. godine bile su angažovane velike grupe ispitanika. Za jednostavnije eksperimente najpre je svim učesnicima podeljen upitnik i rečeno im je da će rezultate analize dobiti čim rezultati budu obrađeni. Onda je, bez obzira na analizu odgovora (koja možda nije ni rađena), svima podeljen jedan isti profil ličnosti (kojim smo se delimično upravo poslužili u “analizi” vaše ličnosti). Od njih je zatraženo da ocene (od 1 do 5) njegovu tačnost, i rezultat se obično kretao oko 4,3. I u kasnijim sličnim eksperimentima, izvođenim na studijama psihologije po raznim svetskim univerzitetima, rezultat je retko padao ispod 4,2. Forer je izvodio i proširene eksperimente u kojima su učesnicima podeljeni upitnici sa dva profila ličnosti: jedan pravi, koji je za svakoga ponaosob sačinjen na osnovu njegovih odgovora, a drugi (lažni) bio je opet za sve isti. Upitani koji od ova dva profila tačnije opisuje njihove karakteristične osobine, u proseku se oko 60% učesnika opredeljivalo za lažni.

Slične eksperimente izvodili su Dickson i Kelly, sa varijacijama u karakteru tvrdnji kako bi se eksperimentalno izmerila “specifična težina” svake od njih. Oni su ustanovili da prihvaćenost testa značajno raste ako je u njemu posebno podvučeno “za vas”. Zatim, pozitivne osobine radije se prihvataju nego negativne, što se i očekuje, ali je utvrđeno da bi zbog očuvanja poverenja u test trebalo da se nađe poneka oprezno dozirana i blaga negativna osobina. Pri tom su ispitanici pozitivne tvrdnje (laskanja) uglavnom svrstavali u osobine koje odlikuju samo njih, a negativne su karakterisali kao zajedničke za sve ljude. Utvrđeno je, takođe, da se negativne osobine lakše prihvataju ako takva kritika potiče od ljudi iz višeg društvenog sloja. Takođe je utvrđeno da ljudi rado sebi pripisuju neke osobine za koje se to na prvi pogled ne bi očekivalo: neurotični ste, imate preteranu potrebu za potvrđivanjem ili autoritarni ste i tražite apsolutnu poslušnost.

Razumevanje Barnumovog efekta može da pomogne u objašnjavanju zašto tako veliki broj ljudi veruje da razne pseudonauke “rade”: astrologija, numerologija, bioritam, hiromantija, grafologija i tako dalje.

Svaka tehnika i rekvizit kojima se stručnjaci u ovim delatnostima služe ima višestruku namenu. Oni, pre svega, uveravaju klijenta da se rezultat odnosi samo na njih, jer je specifičan i polazni podatak - datum rođenja, linije na dlanu, šare taloga kafe ili raspored karata u špilu. “Evo vidite, a sami ste mešali karte” - reći će vam čitač Tarot karata dok vam pokazuje kombinaciju koja nesumnjivo pokazuje da vam neko “radi o glavi” i da bi dobro bilo kad biste mu dali ekstra honorar da vas oslobodi od uroka. Ako još uvek sumnjate, “dotući” će vas omiljenim argumentom “ako ja lažem - karte ne lažu!”

Svakome od nas lakše je ako pri teatralnom nastupu može da se posluži nekim rekvizitom. Zato se, recimo, budućim glumcima na prvoj godini studija dozvoljava da na sceni imaju nešto u rukama - olovku, knjigu, bilo šta, ali im se kasnije ta olakšica ukida, što oni doživljavaju kao “bacanje neplivača u vodu”. Isto se odnosi i na vidovnjake; oni će biti uverljiviji i ima će sigurniji nastup ako u rukama drže nešto. Osim toga, kad negde pogreše, radije će za to okriviti rekvizit nego da dovedu u pitanje svoje sposobnosti.

Još jedna prednost ovih rekvizita je što samom manipulatoru služe kao generator slučajnosti, jer bi malo ko bio sposoban da bez gledanja u neki izvor informacija izmišlja puno raskošnih detalja, ne koristeći pritom ništa osim svoje mašte. Zbog svega ovoga treba ceniti onaj mali broj “vidovnjaka” koji su u stanju da svoj posao uverljivo odrade sa zatvorenim očima i bez ikakvih rekvizita - ne zato što su podaci koji se od njih dobijaju upotrebljivi, nego stoga što je takva moć imaginacije retkost i pravo je zadovoljstvo posmatrati je.

Da li ste poželeli da u društvu stvorite utisak da ste i sami vidoviti? Tom Nepier (Tom Napier) je načinio listu od 13 saveta onima koji žele da savladaju ovu tehniku:

1. Zapamtite da je verovanje osnovni uslov za vidovnjaštvo. Ako izgledate i nastupate kao da i sami verujete u to što radite, moći ćete da “prodate” čak i loše čitanje sudbine mnogim klijentima. Jedina opasnost ovakve uloge je u tome što biste, možda, i sami mogli da poverujete da ste vidoviti!

2. Koristite rezultate statističkih istraživanja, anketa i analiza. Ovo vam može pružiti dosta informacija o tome u šta razne kategorije ljudi veruju, čime se bave, čemu streme, o čemu brinu i tako dalje. Na primer, ako dovoljno znate o klijentovom poreklu, nivou obrazovanja i zanimanju, kao i o religiji njegovih roditelja, vi već imate dovoljno podataka koji će vam pomoći da prognozirate njegove želje i stavove.

3. Pripremite teren za nastup. Ne dovodite u pitanje svoj talenat time što ćete se otvoreno razmetati njime; dozvolite da sam klijent poveruje u vašu vidovitost. Budite hladnokrvni, jer ga ne izazivate na duel; vi, uostalom, znate da možete da čitate njegovu sudbinu, bez obzira da li on u to veruje ili ne.

4. Osigurajte unapred klijentovu saradnju. Imajte u vidu da uspeh vašeg nastupa zavisi od saradnje subjekta isto koliko i od vašeg truda (na kraju krajeva, vi već imate za sobom uspešnu karijeru vidovnjaka - ne sedite vi na optuženičkoj klupi nego klijent). Neka on shvati da zbog jezičkih ograničenja i teškoća u sporazumevanju nećete moći uvek da izrazite ono što biste hteli, i da će u takvim slučajevima morati da vas dopuni. Tako ćete jednim udarcem ubiti dve muve: prvo, imaćete alibi za slučaj da vaša vidovitost omane, jer će krivica za to biti pripisana klijentu, a drugo, on će sam konkretizovati vaše uopštene izjave i prilagoditi ih svom slučaju. Kasnije će on u svom sećanju imati mnogo više vaših “pogodaka” nego što ih je zaista bilo.

5. Koristite šarene laže kao što su Tarot karte, kristalna kugla i slično. Ovo će vam doneti dvostruku korist: prvo, stvorićete dobru atmosferu, a drugo, još važnije, daće vam vremena da formulišete sledeće pitanje ili tvrdnju.

6. Neka je uvek spremna lista fraza i jezičkih poštapalica. Tokom seanse pristojna količina fraza daće lepšu formu vašim tvrdnjama i omogućiti da nečim popunite vreme dok smišljate neku određeniju tvrdnju. Na samom početku seanse biće to čak neophodno. U priručnicima i udžbenicima za čitanje sudbine iz dlana i za slične tehnike naći ćete dosta ovih fraza.

7. Držite oči širom otvorene! Neka su vam i druga čula spremna. Pažljivo posmatrajte klijentove reakcije na sve što kažete - ubrzo ćete tačno znati kad ste pogodili u centar!

8. Koristite tehniku lova na detalje. To je pomoćno sredstvo kojim ćete navesti klijenta da priča o sebi. Preformulišite nekako to što vam je rekao i vratite mu istu informaciju. Proturanjem pitanja prerušenog u frazu takođe prisiljavate klijenta da pretraži svoje sećanje ne bi li pronašao neki podatak koji će vam biti od koristi.

9. Naučite da slušate. Tokom seanse klijent će osećati potrebu da priča o sebi. Dobar vidovnjak to će mu dozvoliti. (Tokom jedne seanse posmatrao sam klijentkinju koja je provela bar tri četvrtine vremena pričajući; kad smo kasnije razgovarali o tome, ona je tvrdila da nije izgovorila ni jednu jedinu reč. Ona je, zapravo, platila vidovnjaku da joj ponovi ono što mu je sama rekla.)

10. Dajte dramatičan ton seansi. Snažno izgovarajte ono malo informacija koje imate i slobodno podižite glas s vremena na vreme. Bogato ukrasite rečima svako otkriće koje načinite. Ne ustručavajte se da budete teatralni.

11. Uvek ostavite utisak da znate mnogo više nego što ste rekli. Uspešan vidovnjak, kao i uspešan porodični lekar, uvek stvara utisak da zna još toga što nije rekao. Kad jednom uverite klijenta da znate jedan podatak koji, po njegovom mišljenju, nikako niste mogli znati, on će misliti da za vas više nema tajni! Tada će vam se klijent predati i imaćete njegovo neograničeno poverenje.

12. Nemojte se ustručavati da iskoristite svaku mogućnost za laskanje klijentu. Čak i ako se klijent pobuni protiv ovoga, neće vam uzeti za zlo. Recite mu: “Uvek ste sumnjičavi kad neko pomene neku vašu vrlinu. To je zato što ne očekujete da će neko reći nešto dobro o vama a da za to nema poseban razlog.”

13. Držite se zlatnog pravila: uvek recite klijentu ono što želi da čuje!