Nekoliko ličnih iskustava
Najbolje ideje se čuvaju za sebe
Pošto su učesnici konkursa uglavnom donosili uređaje u formi prototipa koje je trebalo demonstrirati, primao sam ih za velikim konferencijskim stolom u redakciji. Tu je bilo dovoljno mesta za prototip koji se obično sastojao od šume žica i velikog broja štampanih pločica i komponenata povezanih po sistemu vazduh - vazduh. Ovoga puta je posetilac doneo samo debelu fasciklu, koju je stavio na sto ispod svog lakta, kao da se plaši da će mu neko ukrasti sadržaj.
Njegovo rešenje se odnosilo na novi dizajn tastature za računar. Prednosti su očigledne: u odnosu na standardnu tastaturu, kod koje je potrebno više nedelja učenja da bi operator naučio kucanje “na slepo”, sa njegovom tastaturom je to moguće postići za svega dva dana, i to bez ikakvog napora. Kucanje je brže, lakše i sa manje grešaka. Proizvodnja je vrlo jednostavna, nema nikakvih nerešenih detalja, dakle sve je kako se poželeti može - samo još da neko prihvati proizvodnju. U tome bi ovaj konkurs mogao da mu pomogne, jer bi se od velikog broja ljudi koji to pročitaju verovatno našao i neko ko bi bio zainteresovan da investira u proizvodni pogon. Dobro, sve je to lepo, sad još da vidimo kako ta tastatura izgleda.
E, ali ne može. Valjda je jasno zašto: pa, on ne bi hteo da neko prisvoji njegovu ideju.
To je bila pat - pozicija. Nisam znao šta da preložim za sledeći korak. Pitao sam ga da li je on zaštitio svoju ideju patentom. Ne, nije. Može li da je prvo zaštiti, pa da dođe? Ne, to ne želi, jer nema poverenja u zakon, pošto on kao jedinka nema šanse u sporu sa velikim i moćnim kompanijama (što je za diskusiju, ali to je njegov stav, šta se tu može). Dakle, njegov jedini adut je tajnost projekta.
Interesovalo me je da li je projekat ponudio nekim svetskim kompanijama. Na ovo pitanje je živnuo: jeste, svima je pisao, i neki mu nisu čak ni odgovorili, a neki su zatražili da pogledaju projekat. I da li im je poslao, pitao sam? Ma taman posla, pa da mu ukradu ideju i da je proglase za svoju.
Tako smo opet na početku. Ja nisam video izlaz koji bi bez makar malo njegove hrabrosti mogao da reši problem. Zato ga je on video - doneo je projekat da sa njim učestvuje (da pobedi) u konkursu, ali ne i sa namerom da ga nekom pokaže. Naravno da ovo nije dolazilo u obzir, i tu smo već počeli da se raspravljamo.
- Zašto ne može?
- Ne vidim kako bi komisija mogla da oceni nešto što ne zna kako izgleda, čak ni da li postoji.
- Postoji.
- Verujem, ali kako da znamo da li je rešenje zaista dobro?
- Dobro je. Moguće je za smo dva dana...
- Kako da to proverimo ako ne želite da pokažete to rešenje?
- Nema potrebe da ga pokazujem. Sami ste u propozicijama konkursa napisali da može da se učestvuje sa idejom, bez modela.
- Tačno, ali to što ste vi pokazali nije ni ideja, ja zapravo ne znam ni u čemu se ona sastoji.
- U tome da se napravi tastatura koja bi omogućila da se lako i brzo nauči kucanje i da se kuca bez grešaka.
- Ne, to nije ideja, to je projektni zadatak.
- Ali ja više od toga ne mogu da pokažem.
- Shvatam, ali kako da objavimo odluku komisije koja glasi “nagrađuje se rad taj i taj projekat za koji nemamo pojma kako izgleda”?Rešenje nismo pronašli. Dobro sam razumeo njegovo nezadovoljstvo. Ovaj svet je stvoren za propalice i za kradljivce tuđih ideja, u njemu genije nema šta da traži.