Nekoliko ličnih iskustava
Balkanski špijun
Čovek u poodmaklim godimana je nenajavljen došao u redakciju i zatražio da razgovara nasamo sa mnom. Došao je praznih ruku, što znači da je ideju nosio u glavi. Seli smo u jednu praznu kancelariju.
U prilično dugom razgovoru izneo mi je predlog da napravim veliki broj minijaturnih predajnika, a on mi garantuje da će im naći sjajnu primenu. Svaki od ovih predajnika bi neprekidno slao svoj karakterističan kod, a neki prijemnik bi primao signale sa svih tih predajnika. Način prijema bi bio takav da bi svaki od predajnika mogao precizno da se locira i da se na jednom velikom ekranu (recimo, sa mapom grada ili oblasti) označi mesto na kome se on nalazi.
Ovaj postupak (inače poznat pod nazivom radio goniometrija) zahteva najmanje dva udaljena prijemnika sa usmerenim antenama, kojima može da se izmeri ugao najjačeg signala, pa se metodom triangulacije izračunava tačna lokacija predajnika. To ne bi bio veliki problem, ali zato sam pokušao da objasnim sagovorniku da je opseg radio-frekvencija ograničen resurs, i da nije moguće napraviti veliki broj predajnika koji rade istovremeno, a da time ne ometaju jedan drugog u radu. Ipak je ostao uporan u tom zahtevu, pa je još i insistirao na tome da njihove dimenzije budu izuzetno male, što je takođe teško rešiv problem, pre svega zbog napajanja energijom. Mada nije hteo da oda tajnu gde bi to našlo praktičnu primenu, malo po malo sam došao do toga da bi te predajnike nosili ljudi negde na sebi, ali smo tu stali - nikako nisam mogao da doznam u čemu je smisao njegove ideje. Tako smo počeli da se igramo pitalice - ja sam postvljao pitanja, a on je na neka od njih davao opširna objašnjenja, a na neka je samo lakonski odgovarao:
- Vaše je da to napravite, a sve ostalo je moja briga.
Zato sam krenuo obrnutim redosledom - najpre sam u sebi postavljao pretpostavke o mogućem cilju njegove ideje, pa sam ih proveravao pitanjima.
- Ko bi nosio taj predajnik?
- Ljudi.
- Koji ljudi?
- Svi.
- Svi ljudi?
- Svi.Tada sam, sasvim slučajno, došao do ključnog odgovora koji je pomogao da mi konačno “pukne pred očima”.
- Da li bi oni to nosili dobrovoljno?
- Eeee, to je glavna stvar. Ne bi ga nosili dobrovoljno, a ne bi bili ni svesni toga da ga nose.Zašto sam danima bio depresivan posle ovog razgovora?