Nekoliko ličnih iskustava
Gde je granica dozvoljenog u marketingu?
Mnogi proizvođači su silom prilika shvatili da robu ne prodaje kvalitet nego marketing. U oštroj borbi za kupca, svaki prodavac pokušava da stigne do srca (što traba čitati: džepa) potencijalnog kupca. Sve je dozvoljeno: marketing može da bude agresivan, lukav, da upotrebi psihologiju kako bi iskoristio slabosti tržišta, jedino ne sme da ostavi kupca hladnokrvnim i nezainteresovanim.
Malo po malo, i ja sam počeo da razmišljam o tome kako bih mogao da unesem neke inovacije u marketing. Krenuo sam od toga šta bi najviše moglo da animira ljude, i došao na ideju koja je bila - da upotrebim blaži izraz - ekscentrična. Moje neiskustvo je krivo što nisam znao da i u ovoj oblasti treba imati mere pa sam, može biti, malo preterao. Evo u čemu se ideja sastojala.
Trebalo je napraviti model letećeg tanjira prečnika dva do tri metra, koji bi na svaki način simulirao letilicu sa druge planete. Bio bi prilagođen za noćni nastup, što znači da bi glavnu ulogu trebalo posvetiti raznobojnim svetlima. Mada bi bilo moguće rešiti ga čak i tako da može da leti (vođen daljinskim radio-komandama), ovo ne bi bilo neophodno, jer bi se uz znatno manje troškove i rizik isti efekat postigao i na lakši način.
Recimo, mogla bi da se između krova dve zgrade razapne tanka čelična sajla, koja bi noću bila nevidljiva. Leteći tanjir bi najpre klizio po sajli okačen o čekrk i zaustavio se na sredini izmeœu zgrada. Posle desetak sekundi mirovanja na visini od 10 do 15 metara, trebalo bi ga polako spustiti do visine od oko 4 metra. Tokom spuštanja bi se halogeno svetlo po obodu tanjira pojačavalo, što bi trebalo da spreči da oštro oko nekog veštijeg posmatrača primeti podvalu.
U pogodnom trenutku, kad se okupi dovoljan broj prolaznika, dno svemirskog broda bi se otvorilo i na posmatrače bi se prosulo nekoliko stotina raznobojnih ping-pong loptica, a na svakoj bi bila odštampana propagandna poruka, naravno uz naziv i logotip firme koja bi se na ovaj način reklamirala. Posle ovoga, brod bi se polako vratio istom putanjom i predstava bi bila završena.
Ceo trik bi, naravno, bio pažljivo pripremljen i uvežban. Trebalo bi posebno odabrati lokaciju i vreme predstave, da bi se okupio maksimalan broj gledalaca. Sve tehničke detalje oko samog broda sam razradio, čak sam napravio i kompjuterski trodimenzionalni model. Izgledao je impresivno; ostalo je samo još da pronađem firmu koja bi imala interesa i hrabrosti da se upusti u ovaj projekat.
Pokazalo se da je to najteži deo posla, bolje reći neizvodljiv. Ništa nisu vredele moje tvrdnje da bi takva reklama delovala ne samo na ljude koji bi to videli, nego i na one koji bi o tome kasnije pričali, pa i posredno preko medija jer bi nekoliko probranih novinara bilo unapred obavešteno. Bio sam tako neskroman da sam tvrdio da bi se te ping-pong loptice sa reklamnom porukom dugo čuvale kao kuriozitet, ali ni to nije pomoglo. Primedbe koje sam dobijao uglavnom su se zasnivale na tome da je operacija neizvesna, pa čak i opasna, jer bi neko mogao zbog izazivanja nereda na javnom mestu da završi u zatvoru.
Nudio sam da taj “neko” budem ja, uostalom gužva oko toga bi samo pomogla da poduhvat dobije još veći publicitet. Ipak ništa nije vredelo. Mislim da ljudi kojima sam izložio ideju jednostavno nisu imali hrabrosti, mada niko nije imao valjan razlog za to. Jedini argument koji sam mogao da prihvatim je da bi neko od posmatrača sa slabijim srcem mogao da plati glavom uzbuđenje što je pod stare dane doživeo da svojim očima vidi NLO.
Još uvek se pitam da li sam sa celom tom idejom malo požurio ili sam jednostavno izgubio osećaj gde su granice pristojnosti.