Rečnik
|
Alfa talasi Alfa talasi su talasasti zapisi (na papiru, ekranu i slično) električne aktivnosti mozga, čija je učestanost između 9 i 13 Hz (ciklusa u sekundi). Registruju se pretežno iz potiljačne oblasti, kad je čovek u opuštenom stanju i zatvorenih očiju. Zato je stvorena zabluda da su oni poželjni i da je njihovim spoljnim indukovanjem moguće dovesti osobu u stanje visoke mentalne sposobnosti. Ipak, utvrđeno je da su alfa talasi u vezi sa procesiranjem vizuelnih informacija: što je manje vizuelne obrade u mozgu (a to je kad su oči zatvorene), alfa talasi imaju višu amplitudu. Nikakvih potvrda nema da oni utiču na mentalne sposobnosti. Alfa talasi mogu, osim u stanju opuštenosti, da se pojave i u drugim situacijama, čak i neprijatnim. Inače, pored njih postoje i beta talasi, čija je učestanost između 14 i 30 Hz i koji dominiraju kad je osoba u budnom stanju i kad je fizički ili mentalno aktivna. Teta talasi imaju nižu učestanost, od 4 do 7 Hz i karakteristični su za fazu NREM sna, ali i kad osoba uči ili kad je duboko koncentrisana. Delta talasi, čija je učestanost od 1 do 3 Hz, dominiraju u stanju dubokog sna. Ako se jave kod budne osobe, znak su teškog moždanog poremećaja. Alternativna medicina Medicinski postupak je alternativan ako sa zasniva na neproverenim, nepotvrđenim, netradicionalnim ili nenaučnima principima, metodama, terapijama ili znanjima. Alternativna medicina uglavnom se bazira na metafizičkim verovanjima i po pravilu je u suprotnosti sa naukom ili se bazira na pseudonauci. Kad se alternativni medicinski postupci primenjuju paralelno sa tradicionalnim ili naučnim terapijama, to se zove komplementarna medicina. Astralna projekcija Mada veliki broj ljudi pripisuje fenomenu napuštanja tela mističan i misteriozan značaj, svako od nas na neki način doživljava manje-više isti subjektivni osećaj dok spava ili danju sanjari koncentrišući se na nešto daleko. Nekima se dopada taj utisak pa uzimaju halucinogene droge ne bi li bar na kratko “napustili” svoje telo, a neki su neprekidno u tom stanju zbog oštećenja mozga. Nije onda nikakvo čudo što isti utisak izazivaju i neurohemijske promene koje nastaju u bolesnom ili umirućem mozgu, ali se taj fenomen redovno koristi da bi se dokazala teza o životu posle smrti. Astralna projekcija je poseban tip “šetnje” u kome astralno napušta ostalih šest tela i kreće na put. Astralno telo je, po teozofskom učenju, jedno od sedam tela (u njemu su centri za osećanja i želje) jer svako biće poseduje sedam nivoa postojanja. Teško je nabrojati ovih sedam tela, jer se autori uglavnom ne slažu u ovom nabrajanju. Može se zaključiti da je to proizvoljan izbor tela iz sledećeg spiska: 1. fizičko, 2. astralno, 3. duhovno, 4. emocionalno, 5. telo ljubavi, 6. eterično, 7. telo svesti, 8. kosmičko, 9. telo mudrosti, 10. telo istine, 11. mentalno i 12. telo nirvane. Ovaj spisak nije definitivan - ko ima strpljenja da prelistava "stručnu" ezoteričnu literaturu može da pronađe još ovakvih tela, mada će svaki autor tvrditi da ih ima tačno sedam! Ne bi trebalo mešati “običnu” šetnju (kao što je religiozni trans ili napuštanje tela umiruće osobe) sa astralnom projekcijom, jer u prvoj fizičko telo napušta svest ili duša, a u drugoj astralno telo. Naravno da i ostala tela (duhovno, emocionalno, eterično...) mogu da napuste fizičko kad im se prohte. Astralno je, po istom učenju, jedino telo koje ima auru i ono to koristi da tokom šetnje opazi ostala astralna tela koja takođe šetaju okolo. Prema tantričkoj filozofiji, svako od sedam tela ima svoj centar energije koji se zove čakra. Nikada nije utvrđeno koja je to vrsta energije niti je ona izmerena, ali se tvrdi da posebno obdareni ljudi mogu da vide boju čakri i da na osnovu nje procene nečije duhovno i fizičko zdravlje. Crna i bela magija Ljudi nisu u stanju da sami čine čuda. Zato postoji shvatanje po kome oni prizivaju moćnija bića, koja im pomažu da učine nešto što sami ne bi mogli. Ako neki čovek učini čudo uz pomoć Boga ili neke nebeske sile, onda je to bela magija. Ona se koristi za dobro ljudi (Isus Hristos je bio beli mag). Za nanošenje zla i za postizanje sebičnih ciljeva čine se čuda uz pomoć đavolskih sila i to je onda crna magija. Homeopatija U nedostatku boljih ideja, krajem 18. veka medicina se uveliko služila puštanjem krvi, pijavicama, čestim klistiranjem i sličnim metodama. Ovakav pristup lečenju bolesti zove se alopatija (na grčkom: allos = suprotno, pathos = bolovanje), jer je u njemu korišćen pristup u kome se na bolesnike delovalo kontra - stimulansima: kad čovek ima visoku temperaturu, smatralo se da krv treba “rashladiti”, tj. pustiti je da isteče iz organizma. Nema sumnje da su ovakvi poduhvati donosili više štete zdravlju bolesnika nego koristi. To je ispravno zapazio nemački lekar Samuel Haneman (Samuel Hahnemann, 1755-1843) i odlučio da primeni suprotni postupak, koji je nazvao “homeopatija” (homios = slično). Umesto terapije suprotnim stimulansima, primenio je lečenje vrlo malim dozama supstanci koje izazivaju iste simptome kao i sama bolest, ali su te supstance bile toliko razblažene da nisu imale nikakav efekat na tok bolesti. Takvo “lečenje” bilo je jeftinije i pristupačnije širokom krugu korisnika, a i manje je škodilo pacijentu nego tadašnje invazivne metode lečenja. Popularnost homeopatije naglo je počela da raste. Haneman je zaposlio grupu medicinskih asistenata i dao im zadatak da ispitaju reakcije organizma na veliki broj supstanci. Kasnije je on sistematizovao rezultate i propisao koji će se rastvori koristiti protiv kojih bolesti, vodeći računa o tome da simptomi bolesti budu što sličniji reakcijama na te supstance. Tokom ovog obimnog posla razvio je gledište po kome 7/8 svih bolesti nastaje kao posledica zaraznog oboljenja koje je prozvao psora (što na grčkom znači svrab ili šuga). Poslednju osminu pripisao je sifilisu i bradavicama na polnim organima. Zavisno od toga koji organ je napadnut, psora se manifestuje kao debilitet, histerija, ludilo, epilepsija, karijes, rak, paraliza, katarakta, rahitis, astma, razne vrste bolova i tako dalje. Haneman je svoju filozofiju zasnovano na vitalizmu, to jest verovanju da je život duhovni proces, odvojen od materijalnog sveta i da telo poseduje urođenu mudrost koja se sastoji u sposobnosti da samo sebe leči. Verovao je da bolest blokira ovu sposobnost i da je potrebno sasvim malo stimulansa da bi se pokrenuo proces samoizlečenja. Ovaj stimulans sastoji se od dovođenja veoma malih doza supstanci koje izazivaju iste simptome kao bolest. To će “probuditi” organizam i on će sam izaći na kraj sa svakom bolešću. Ovo je on nazvao zakon sličnosti, koji glasi similia similibus curantur (latinski: slično se sličnim leči, ili što bismo mi rekli klin se klinom izbija). Kako se lek priprema da bi imao željeni efekat? Supstanca se najpre razblažuje u odnosu 1/10, (1 deo supstance na 9 delova rastvarača, uglavnom mešavine vode i alkohola). Tako dobijamo koncentraciju aktivne supstance od 10% koja se obeležava sa 1X (10 se latinski piše kao X). Posle još jednog razblaživanja u razmeri 1/10, imamo koncentraciju 2X (1/100), pa u sledećem krugu 3X (1/1000) i tako dalje. Trud se može uštedeti ako se umesto razblaživanja 1/10 koristi odnos 1/100. Pošto se broj 100 latinski piše kao C, ove koncentracije se obeležavaju kao 1C, 2C i tako dalje. Proces razblaživanja može da se nastavi u nedogled: svaki put se jedna kap rastvora meša sa sto kapi mešavine vode i alkohola, i tako dalje. Ovde nema ograničenja - što dalje, to bolje. Sa svakim sledećim razblaživanjem snaga leka se povećava. Haneman je to nazvao zakonom infinitezimala (beskrajno malih veličina). Zato ćemo u specijalizovanoj homeopatskoj prodavnici lako pronaći “lek protiv prehlade” čija koncentracija je obeležena sa 200C, ili 1 deo aktivne supstance na 10000... (i tako ukupno 400 nula) delova rastvarača. Pošto jedan molekul ima konačnu veličinu, kaod razblaživanja koje prevazilazi 12C ili 24X velika je verovatnoća da smo ostali bez poslednjeg molekula aktivne supstance i da nadalje radimo sa čistim rastvaračem. Hanemanova nevolja je u tome što je Avogardo dokazao postojanje molekula 1811. godine, kad je razvoj homeopatije bio u punom zamahu. Naravno da je trebalo nekako se izvući iz neprijatne situacije, i Haneman je to učinio upravo u maniru pseudonauke, iznevši tvrdnju da aktivna supstanca nije ni potrebna. Otkud to? Pa, tek što su otkriveni molekuli, a Haneman je već “znao” da oni poseduju jedno zanimljivo svojstvo: memoriju! Tako su oni u stanju da zapamte osobine aktivne materije, čak i kad nje više nema. Tako smo dobili nov termin: vodena molekulska memorija. Poklonici homeopatije, kojih i danas ima mnogo, uveravaju nas da takva memorija postoji i da je to naučno dokazano. Ova tvrdnja nije tačna i "naučni" dokazi za molekulsku memoriju pripadaju pseudonauci, kao uostalom i ceo koncept lečenja homeopatskim preparatima. Nisu svi pokreti koje čovek čini svesni. Refleksne i motorne radnje, kao i pokreti udova u snu, izvode se nesvesno, a na pokrete nekih unutrašnjih organa (kao što su srce ili želudac) teško je uticati svesno. Pa i kad je čovek u budnom stanju, naročito ako je psihofizički aktivan, on nesvesno čini mnoge pokrete udova. Neki pokreti jedva su primetni, ali oni ipak postoje i moguće ih je detektovati ili konstatovati električne impulse koje kroz nervna vlakna mozak šalje mišićima. Ovo se koristi u poligrafu (detektoru laži), jer ako čovek može voljno da spreči “veliki” pokret, on često nije u stanju da zaustavi i mikropokret koji ga prati, što se zove ideomotorni efekat. Tako pokreti kojima rašljari upravljaju svojim rekvizitima mogu da budu nesvesni, pa su često i oni sami u uverenju da njihove rašlje i visak pokreće neki tajanstveni magnetizam ili “onostrana” sila. Termin ideomotorna akcija još je 1882. godine uveo Viljem Karpenter (William Carpenter) da bi objasnio pokrete kojima se pomeraju rašlje ili visak i kojima medijumi na seansama prizivanja duhova podižu i okreću sto. U svojim istraživanjima Karpenter je ustanovio da ovi pokreti mogu da se čine bez uticaja svesti i emocija, a da su uglavnom inicirani sopstvenim zapažanjima ili sugestijama od strane drugih osoba. Inače, ovaj efekat je prvi put opisan još 1800. godine, a 1930. klinički je dokazan. U nauci je standardizovan postupak kojim se dolazi do priznatih naučnih istina i kojim se formira naučni pogled na svet. Ako već imamo problem za koji tražimo naučno objašnjenje, postupak se sastoji od stvaranja teorije koja će, ako se pokaže ispravnom, razjasniti problem, i eksperimenta kojim se teorija podvrgava proveri. U zavisnosti od ishoda eksperimenta, teorija se smatra dokazanom (prihvata se) ili oborenom (odbacuje se). Evo kako glasi ceo postupak, korak po korak:
Neke naučne hipoteze u neempirijskim disciplinama tako su složene da njihovu proveru vrše čitave generacije naučnika, pa ipak nemamo pouzdan odgovor na pitanje da li su tačne. Kad se i na to pronađe odgovor, one će ili biti odbačene ili će dobiti status naučnih istina. Ipak, rezultati jednog eksperimenta uglavnom se ne usvajaju automatski niti se koriste za donošenje zaključaka; što bi se naučnim jezikom reklo, rezultati pojedinačnih eksperimenata nisu konkluzivni nego sugestivni. Oni se objavljuju u stručnim publikacijama, posle čega se od strane drugih naučnika analiziraju, kritikuju i uglavnom se slični eksperimenti sprovode na više mesta u svetu. Niko se ne plaši da će mu ideja biti ukradena, jer je već ustoličeno pravilo da je autor ideje onaj ko je prvi objavio.Novi eksperimenti najčešće se izvode pod strožijim uslovima, pri čemu se grozničavo traga za slabostima i nedorečenostima početnog eksperimenta. Svako ko pronađe neki nedostatak odmah će pokušati da usavrši teoriju ili da drugačije osmisli i izvede eksperiment i objaviće svoja zapažanja, što će i njemu doneti priznanja.Veoma je važno da je eksperiment ponovljiv (reproducibilan), da može da ga izvede svako ko želi i ima uslova za to. On se obično ponavlja mnogo puta pod strogo kontrolisanim uslovima, pre nego što naučni svet konsenzusom usvoji novu teoriju.
Na slici je predstavljen trenutak u kome je severni pol najviše okrenut ka Suncu, i koji je nazvan letnja dugodnevica. To se događa svake godine 22. juna (sa mogućim odstupanjem od jednog dana zbog prestupnih godina i konvencije o računanju vremena). Suprotno od toga je zimska kratkodnevica (22. decembar), a prelomni trenuci su prolećna i jesenja ravnodnevica (21. mart i 23. septembar) Novo doba (New Age) Pojam Novo doba (na engleskom govornom području New Age) u svom najpreciznijem značenju odnosi se na doba Vodolije, kad se Sunce nalazi u tom sazvežđu u trenutku prolećne ravnodnevice. Mi se već oko dva milenijuma nalazimo u dobu Ribe i uskoro ćemo ga napustiti, a kada će nastupiti smena doba nije moguće precizno utvrditi jer se astrološke konvencije zasnivaju na pozicijama sazvežđa u kojima ima dosta zaokruživanja i proizvoljnog “doterivanja”. Po najšire prihvaćenoj proceni, doba Ribe započelo je oko 70. godine pre Hrista. Pošto je ciklus precesije podeljen na 12 jednakih delova, svako doba traje po 2160 godina i po toj računici bi doba Vodolije započelo krajem 21. veka. Ipak, mnogi su nestrpljivi i smatraju da treba dobro otvoriti oči, jer će se promena uskoro pokazati. Termin Novo doba preuzele su pristalice savremenog sujeverja i ezoteričnog pogleda na svet i on sada označava novi pokret koji je jasno određen, ali ipak nije lako definisati ga. Novo doba nije religija iako se oslanja na mnoge religije, a nije ni sekta mada njegovu filozofiju podržavaju i prate mnoge sekte. Ipak, mnogi sledbenici Novog doba nisu udruženi ni u kakve grupe. Ovaj pokret sačinjen je od smese hrišćanstva i istočnjačke filozofije, astrologije, mistike, nadrilekarstva i mnogo čega sličnog. Pa opet, to ne znači da su svi poklonici ovih verovanja pripadnici pokreta Novog doba. Postoji nekoliko shvatanja koja su zajednička svim pripadnicima ovog pokreta. Pre svega, to je verovanje u jednog Boga, ali taj Bog je sve i nalazi se u svemu i u svakome od nas. To je hinduistički koncept panteizma, po kome ne postoji tvorac “tamo negde” (kao što nas uči hrišćanstvo), nego jedan zajednički duh ili sila koja je svuda - oko nas i u nama. Tako je svaki čovek u isto vreme i Bog, ali tek kad (i ako) postane svestan toga, što znači ako prihvati verovanja Novog doba. Uključivanjem u taj pokret, svako će u sebi pronaći božanske sile i ovladaće paranormalnim i natprirodnim sposobnostima kao što su telepatija, psihokineza ili vidovitost. S obzirom na to da Novo doba nije nikakvo udruženje niti je pod bilo čijom organizacijom, ne postoji formalna pripadnost tom pokretu. Postoji mnogo tehnika čijim ovladavanjem se neformalno postaje sledbenik Novog doba i svaka je od njih prilagođena po nekom sloju publike. Verovanje u mističnu snagu kristala ili “crvenih končića” prihvaćeno je od slojeva kojima nije svojstven kritički način razmišljanja, ali za one druge postoje i vrlo prefinjene tehnike kao što je transcendentalna meditacija, Silva metod ili neki oblici joge. Sva verovanja Novog doba oslanjaju se na znanja koja su metafizička, što znači da se ne baziraju na iskustvu nego su prikupljena intuitivno i natčulno. Ova saznanja nisu proverljiva (ili bar ne bi opstala ako bi bila podvrgnuta proveri) pa su, samim tim, u suprotnosti sa naučnim pogledom na svet. Mada će svaki poklonik pokreta Novog doba rado uživati u udobnosti koje mu nudi savremena nauka, nikad ga nećemo čuti da se pohvalno izražava o njoj. U najboljem slučaju, izneće mišljenje da će postepeno nestati razlika između religije i nauke, a pošto Novo doba podrazumeva pobedu spiritualnog nad materijalnim, jasno je ko ćće se kome u ovom spajanju prikloniti. U filozofiju Novog doba ugrađeno je shvatanje da svako sledeće doba donosi po neki novi kvalitet. Doba Ribe započelo je Isusom Hristom koji je doneo ljubav, toleranciju i oproštenje grehova, a doba Vodolije uskoro će nam doneti mir, inteligenciju i komunikaciju. Po tom shvatanju i informatička era, koja je upravo započela, svedok je da smo upavo zakoračili u Novo doba. Okamova oštrica
Ovde ga pominjemo zbog njegovog popularnog filozofskog stava, nazvanog Okamova oštrica ili Okamov brijač, koji se često navodi u raspravama između skeptika i ljudi koji veruju u paranormalne pojave.Taj stav izražen je jednom rečenicom: Entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem, što možemo da prevedemo kao Entitete ne treba nepotrebno umnožavati (entitet = bit, suština). Ovo se često formuliše kao pravilo o ekonomiji u filozofiji, a može da se objasni i na razumljiviji način: na osnovu raspoloživih podataka, uvek treba izvesti najjednostavniji mogući zaključak. Dakle, ako imamo dva ili više objašnjenja za neku pojavu, treba napraviti oštar “rez” između najjednostavnijeg i svih ostalih i odbaciti one koji nepotrebno komplikuju stvar.
Iz Okamove oštrice izveden je i stav, koga je definisao Karl Segan (Carl Sagan): posebna tvrdnja zahteva poseban dokaz. Ovo bismo mogli da ilustrujemo istim grafičkim primerom: ako se, recimo, opredelimo za rešenje sa treće slike, tu odluku moramo da opravdamo valjanim objašnjenjem zašto smo baš njega odabrali. Samo prvo rešenje (slika 2) ne zahteva posebnu odbranu, jer ni rešenje ni po čemu nije posebno. Mada sve to deluje kao jednostavan i logičan način rezonovanja, pravilo Okamove oštrice često se krši u postupku rasuđivanja (Farovi automobila na brdu? Gluposti, to je svemirski brod!). Svako bi mogao da navede po neki slučaj u kome se krši ovo pravilo. Ouija tabla Na glatku površinu stola postavlja se veliki krug na kome su ispisana sva slova i cifre, a često postoje i neke fraze, kao što su “Da”, “Ne”, “Zdravo”, “Zbogom”, “Neću ti reći ovoga puta”, “Pitaj me ponovo za sedam dana” i tako dalje. Kao pokazivač koristi se planšeta (mali stabilni predmet sa tri glatke nožice) tako što na njoj dve osobe drže po dva prsta (kažiprst i srednji prst). Pošto ona slobodno klizi po stolu, učesnicima je lako da je pokreću do željenih slova ili cifara po redosledu kojim će se formirati poruka.Obično se bira takav scenario koji će igri dati mistični ili okultni smisao, pa se sve pretvara u spiritističku seansu. To je, recimo, razgovor sa umrlim ili imaginarnim osobama. Učesnici na glas postavljaju pitanje, a prozvana osoba im odgovore daje kroz njihove pokrete. Tako počinje dijalog između učesnika u igri sa jedne i prozvane osobe ili neke natprirodne sile sa druge strane. S obzirom da je površina stola glatka (ovo je važan uslov), otpor trenja je veoma mali pa se stvara iluzija da planšetu zaista pokreće neko treći. “Medijumi” u ovoj igri su dve osobe. Ovo daje atraktivnu dimenziju ideomotornom efektu, jer naizmenično (i potpuno nesvesno) preuzimanje inicijative pri pokretanju čaše daje nepredvidljive i zanimljive rezultate. Uz dobro pripremljenu atmosferu, naročito ako su učesnici i posmatrači skloni mistici, efekat je tako snažan da psihički labilne osobe mogu da zapadnu u ozbiljnu krizu. Mnogi su ovaj dramatični efekat iskoristili za tvrdnju da je za amatere opasno da se bave tako delikatnim stvarima kao što je prizivanje duhova. Sa ovim bismo mogli da se složimo, naročito ako su pomenuti amateri sugestibilni i ako to što su videli ne prihvataju kritički. Najraniji pisani tragovi govore da je Ouija tabla bila u upotrebi još za vreme Rimskog imperatora Valensa, u četvrtom veku nove ere, mada neki istraživači tvrde da su Grci znali za nju još pre Hrista. Posle mnogo vekova, godine 1890, ideju su iskoristili Čarls Kenard (Charles Kennard) i Ilaja Bond (Elijah Bond), prilagodili je savremenoj upotrebi i patentirali je. Oni su svom pronalasku dao ime Ouija (čita se uija), što na egipatskom navodno znači “dobra sreća”. Sitničavi ljudi su zavirili u rečnik i videli da ouija na egipatskom ne znači baš ništa, pa se Kenard ispravio i rekao da je to odgovor koji je on u jednoj seansi dobio od same table, tako da je taj naziv i ostao. Posle samo dve godine, Kenardovu firmu, koja je proizvodila tablu, otkupio je njegov bivši poslovođa Viljem Fuld (William Fuld). Prvi potez novog vlasnika bio je da “preuredi” istorijat table, pa je rekao da je on pronalazač i da je izraz Ouija nastao spajanjem francuskog oui i nemačkog ja (obe reči znače “da”, pa bi prevod bio “Da-da”). Godine 1966. patent je otkupila firma Braća Parker (Parker Brothers) i od tada se ona proizvodi u Salemu. Paralaksa Paralaksa je grčka reč koja znači promena ili menjanje. Kad jedan predmet posmatramo sa dve različite tačke ili iz dva ugla, videćemo ga na različite načine. U astronomiji, recimo, paralaksa je ugao koji čine dve vidne linije pri gledanju istog nebeskog tela iz različitih tačaka.U foto tehnici, paralaksa je razlika u viđenju objekta od strane našeg oka (kad gledamo kroz tražilo fotoaparata) i od strane objektiva, jer on ne "vidi" model iz iste tačke iz koje ga vidi tražilo. Tako, kod snimanja bliskih predmeta, paralaksa može da stvori vidljivu grešku u kadriranju (ovo, naravno, ne važi za digitalne ili za refleksne fotoaparate, kod kojih se kadrira gledanjem kroz objektiv). Izraz paralaksa ovde ćemo koristiti u prenosnom značenju. Bavićemo se okultnim, paranormalnim i natprirodnim pojavama, ali ne iz ugla koji je uobičajen u medijima i u diskusijama na koje nas navode razni proroci, beli magovi, astrolozi i njima slični, nego sa pozicija zdavog razuma i logike. Metafizičkih spekulacijama ćemo suprotstaviti naučni pogled na ove pojave, insistirajući na objektivnoj proveri raznih tvrđenja i na dokazima. Posebno ćemo insistirati na borbi protiv zloupotrebe verovanja u "onostrano", pre svega od strane onih koji promovišu ovo verovanje kako bi na njemu zaradili ili uspostavili nevidljivu vlast nad lakovernim ljudima. Parapsihologija je nauka koja (još od 1882. godine, kad je Udruženje za psihološka istraživanja iz Londona počelo prve naučne eksperimente) pokušava da pronađe objašnjenja za sledeće pojave: - Telepatija (prenos misli na
daljinu) Parapsihologija, dakle, nije proricanje sudbine, nije pokretanje predmeta snagom misli, nije astralna projekcija ni ponoćno zveckanje lancima na tavanu. Parapsihologija je nauka koja pokušava da pronađe objašnjenja za ove pojave. Posebno je pitanje da li je išta od ovoga parapsihologija uspela da objasni i koliko je savremena nauka još uvek uvažava i priznaje.
Kakve su posledice jedne ovako dugotrajne pojave? Najprostije rečeno, kratkodnevica, obe ravnodnevice i dugodnevica nastupaju ranije nego što bi se to očekivalo, odnosno pre nego što Zemlja napravi ceo krug oko Sunca. Ovo pomeranje početka godišnjih doba iznosi oko 20 minuta godišnje, a posledica je da Zemlja za godinu dana ne napravi pun krug oko Sunca, nego nešto manje. Kad se ta greška vremenom akumulira, dolazimo do toga da pomeranje ugaone pozicije Zemlje za nešto manje od 72 godine iznosi jedan stepen, a za 2160 godina 30 stepeni - a to je rastojanje između dva susedna znaka zodijaka! Brojevi od 1 do 4 na slici prikazuju pozicije Zemlje u odnosu na Sunce u trenutku smene godišnjih doba, a brojevi od 1A do 4A su isti datumi u godini, sa istim smenama godišnjih doba, samo oko dva milenijuma kasnije. Prvi su, recimo, važili nešto pre Hrista, a drugi danas. Pseudonauka je nastala kao rezultat nastojanja da se neki stavovi i teorije predstave kao naučne, iako nisu naučne. Pseudonaučnu teoriju često nije moguće ni proveriti jer je tako široko formulisana da je u skladu sa svakim mogućim tokom događaja i ništa ne bi moglo da je obori.U podražavanju nauke, pseudonaučnici se služe svim sredstvima da bi svoj nastup prerušili u naučni: žargonom, institucijama pa i zvanjima kojima se naučnici inače služe. Osim iskrene želje da stignu do naučne istine, njima nedostaje i poštovanje postupka kojim bi ispravljali ili odbacivali netačne teorije. Pseudonaučnici, zapravo, polaze od željenog zaključka pa se onda kreću unazad i osmišljavaju postupak kojim bi potvrdili taj zaključak. Kao što naučnici odbacuju teoriju koja nije potvrđena eksperimentima, tako i pseudonaučnici odbacuju rezultate eksperimenata koji ne potvrđuju njihovu omiljenu teoriju. Ovde su neki primeri pseudonaučnih nastupa. Postoji metafizičko verovanje da slične stvari mogu da utiču jedna na drugu, čak i kad ničim nisu fizički povezane i kad su na velikoj međusobnoj udaljenosti. Na ovo verovanje oslanja se takozvana simpatetička magija, u koju spada veliki broj magijskih disciplina. Popularan primer za ovo je kad poklonici vudu (woodoo) magije ubadaju igle u lutku napravljenu tako da liči na neprijatelja, u uverenju da i on u isto vreme trpi te ubode. Antropolozi u magijskom načinu razmišljanja nalaze začetak naučnog mišljenja. Hiljadama godina vračevi su posmatrali uzročno - posledične veze na relaciji između svojih ritualnih radnji i željenih efekata na neku osobu, objekat ili prirodnu pojavu. Danas se naučnici služe istom empirijskom metodom, s tim što je ona sada obogaćena kritičkim stavom koji omogućava suštinski važan kvalitativni pomak: odbacuju se pogrešne teorije a prihvataju samo one koje su potvrđene. Kritički stav dugo je bio jedina “karika koja nedostaje” između magijskog i naučnog razmišljanja i tek je njegovim usvajanjem omogućen razvoj naučnog pogleda na svet. Termin skeptik uglavnom se odnosi na osobu koja ništa određeno ne tvrdi, nego samo iskazuje svoje mišljenje, često uz ograde i dvoumljenje. To takođe može da bude neko čiji stav prema nepotvrđenim pojavama uglavnom počiva na neverovanju ili bar na odlaganju odluke dok se ne pribave dokazi koji će pomoći u njenom donošenju. Skepticizam je, takođe, filozofsko shvatanje po kome se apsolutno saznanje ili dolaženje do istine smatra isključenim i nemogućim. Robert Tod Kerol (Robert Todd Carroll), oslanjajući se na Ničeovo (Nietzsche) učenje, podelio je skeptike na Apolonijske i Doiniske. Prvi insistiraju na jasnoći misli i na razumskom rezonovanju. Za njih su sve natprirodne pojave rezultat obmane ili zablude ali to nije razlog što ih oni odbacuju - tačnije bi bilo reći da im takve pojave, prosto rečeno, ne idu “niz dlaku”. Dioniski skeptici više se oslanjaju na strast i na instinkt, tako da oni prihvataju religiju i veru, ne zato što veruju u stvari koje ona propoveda nego zato što to odgovara njihovim osećanjima, moralnim načelima i instinktima. Tako, apolonijski skeptik ne vidi ni jedan razlog da veruje u natprirodne pojave, dok dioniski ne vidi razlog da ne veruje. Telekineza i psihokineza Telekineza je pokretanje objekata na način koji nije moguće naučno objasniti, a psihokineza kad to pokretanje nastaje pod uticajem nečije psihičke ili mentalne snage. Postoji i termin biopsihokineza (BioPK) koji se odnosi na svesno upravljanje živim organizmima pomoću psihičkih ili mentalnih sila. Do sada ni jednom nije dokazano da je išta od ovoga moguće, ali hoće li tako ostati i u budućnosti? Mišljenja se razlikuju i niko nije u stanju da dokaže svoju tvrdnju. Ipak, ako bismo se poslužili prostim logičkim rasuđivanjem, došli bismo do zaključka da su izgledi za postojanje psihokineze (ili bilo koje druge -kineze) ravni nuli, jer ako bi na bilo koji način ona bila moguća, sasvim je sigurno da bi evolucija dosad već “ugradila” u žive organizme i tu sposobnost. Malo je verovatno da bi priroda do savršenstva razvijala udove, mišiće i zglobove (pa i inteligenciju) ako bi hranu mogla da dovede nekoj životinji pred nos samo snagom misli. Slično se odnosi i na omiljeni argument branilaca telekineze da su svi ljudi nekada imali paranormalne sposobnosti, pa su vremenom zaboravili da ih koriste. Kroz evoluciju atrofiraju samo čula i organi koji se ne koriste, a malo je verovatno da neko ne bi redovno upotrebljavao ovakav “dar s neba”. Uostalom, bar bi neka od hendikepiranih osoba, doživotno vezanih za postelju ili invalidska kolica, pronašla u sebi taj zaboravljeni instinkt. Telepatija Ako bismo izraz telepatija preveli sa grčkog, on bi glasio “osećanje na daljinu”. Ipak, ovaj izraz češće se koristi u svom užem smislu, kao prenos ili čitanje misli na daljinu, u zavisnosti od toga da li se vrši uz saglasnost i saradnju osobe čije misli se čitaju, ili se to čini nelegalno. U našem vremenu, u kome informacija ima vrednost veću nego ikada, ova tehnika značajno bi izmenila svet, naravno ako bi se pokazalo da je moguća i ako naučimo da je koristimo. Isto važi i za vidovitost, koja predstavlja “viđenje” ili neko drugo osećanje na daljinu, van granica čula. Da li je sve to moguće? Teško je tvrditi, ali svi su izgledi da nije. To što se danas izrazi “telepatija” i “vidovitost” mistifikuju i zloupotrebljavaju pokazuje samo koliko je jaka naša želja da ovladamo tim tehnikama. Ipak, činjenice su neumoljive: nikada niko nije demonstrirao ni jednu od tih veština pri čemu bi bila otklonjena svaka sumnja u zabludu ili prevaru. Istina je da je bilo mnogo pokušaja, čak i ubedljivih predstava na kojima je “demonstrirana” neka paranormalna sposobnost medijuma, ali se svaki put ispostavilo da je to bila samo demonstracija cirkuske veštine, posle čega je “čudotvorac” jednostavno nestajao sa svojim honorarom i za njega se nikada više nije čulo. Najveći broj dokaza o postojanju vančulnog opaćanja zasnovan je na svedočenjima. Neka od njih rezultat su svesne obmane, jer onaj ko iznosi anegdotu može da bude prevarant ili prevareni; moguće je da je bio svedok nečijeg dobro izvedenog trika ili žrtva “vidovnjaka” koji je uspešan u lovu na detalje, o čemu govorimo u citatu iz knjige "Da li postoje stvari koje ne postoje". Takođe, fenomen koji se pripisuje vančulnom opažanju može da bude (i često jeste) rezultat lošeg razumevanja verovatnoće događaja ili zakona velikih brojeva. Ni to nije sve - psihologija ima objašnjenja za čitav niz mogućih zabluda i grešaka u opažanju i zaključivanju.
Šta znači biti rođen u nekom od znakova zodijaka? Znamo da Zemlja za godinu dana načini jedan krug oko Sunca. Sve zvezde koje čine sazvežđa možemo da smatramo za nepokretne, kao i samo Sunce; zanemarićemo kretanja svih nebeskih tela osim planeta Sunčevog sistema, a u ovom trenutku biće nam važno samo kretanje Zemlje. Slika ilustruje njenu putanju oko Sunca, kao i jedan deo zodijaka. Smatra se da je “naš znak” onaj u kome je Sunce prividno boravilo u trenutku našeg rođenja. To praktično znači da se Zemlja u tom trenutku nalazila na suprotnom delu svoje putanje, najdalje od našeg znaka. Na slici je primer koji važi za početak meseca maja: gledano sa Zemlje, Sunce se tada nalazi u sazvežđu Bika. Ako neko, dakle, smatra da je rođen u znaku Bika, trebalo bi da je sunce "boravilo" u sazvežđu Bika u trenutku njegovog rođenja. Ipak, nije tako. Zbog pojave koja je u astronomiji poznata kao precesija, datumi za sazvežđa Zodijaka (koji su i danas priznati u astrologiji) posle oko 2070 godina (od kada su ovi znaci utvrđeni) "otklizali" su skoro za ceo jedan znak. Tako je većina ljudi, zapravo, rođena za ceo jedan znak ranije od onoga koji su mu astrolozi "dodelili": ovan umesto bika, bik umesto blizanaca, i tako dalje.
|
Nebeska tela oko nas nalaze se na različitim udaljenostima, ali se za neka astronomska istraživanja
to može pojednostaviti tako što se pretpostavi da se sve nalazi na podjednakoj udaljenosti od Zemlje, na zamišljenoj lopti koja se zove
nebeska sfera. Na slici je ova sfera nacrtana kao da je malo veća od Zemlje, ali bi teoretska razmatranja bila ispravna samo ako je ona mnogo veća. Na toj sferi imaćemo
složena sva sazvežđa, onako kako ih vidimo sa Zemlje, umesto što bi bila “razbacana” po
svemiru. Isto kao što na nebesku sferu projektujemo sva nebeska tela, projektovaćemo i ekvatorijalni pojas Zemlje, koji
ćemo nazvati nebeski ekvator, a i zamišljenu putanju
Sunca, onako kako je vidimo sa Zemlje; ravan u kojoj se nalazi putanja Zemlje oko Sunca naziva se
ekliptika, a ovaj prsten je zapravo presek ravni ekliptike sa nebeskom sferom.
William of Occam (pravilno je napisati i
Ockham) je britanski filozof koji je živeo od 1285. do 1349. godine. Osobine po kojima je prepoznatljiv jesu
jasnoća, očiglednost i konciznost misli i izražavanja, pa je jedan od kompjuterskih programskih jezika, koji
podržava višeprocesorski rad (primenjen u superkompjuterima) prozvan po njemu.
Poslužićemo se
grafičkim objašnjenjem. Ako imamo zadatak da povučemo liniju kroz
četiri tačke u koordinatnom sistemu (kao na prvoj slici), to bi mogla da bude prava linija (druga slika), ali i bilo koja druga - na
trećoj i četvrtoj slici vidimo još dva rešenja, a postoji bezbroj mogućih. Ipak,
logično je da, kao najjednostavnije, usvojimo prvo a odbacimo sva ostala, bar dok se ne pojavi još neka tačka; ako ona obori ispravnost prvog rešenja, opet smo dužni da pronađemo rešenje koje je najjednostavnije za novi niz tačaka.
Osa Zemljine rotacije je za oko 23 stepena zakrenuta u odnosu na osu okretanja oko Sunca. Ova osa je stalno “nagnuta” na istu stranu, pa
će na jednoj strani svoje godišnje putanje severni pol biti malo više okrenut Suncu (pozicija 1 na slici), a na drugoj to ńe biti jućžni pol (pozicija
3). Ipak, ni ova osa nije sasvim stabilna: i ona se obrće! Zahvaljujući tome što Zemlja ima malo veći prečnik na ekvatoru nego na polovima, kombinacija privlačnih sila Sunca i Meseca
čini da se Zemlja obrće oko svoje ose slično čigri koja se kružno njiše pre nego što
će da padne. Ova osa se, dakle, i sama okreće oko zamišljene “idealne ose” (paralelne osi okretanja oko Sunca), tako da sama osa pravi putanju koja liči na dva konusa, vrhovima okrenuta jedan ka drugom. Ovo pomeranje ose obrtanja Zemlje astronomi zovu
precesija. Istina, ovo obrtanje je, mereno našim merilima, relativno sporo jer ceo ciklus od 360 stepeni ona napravi za oko 25 920 godina.Pojavu precesije primetili su Vavilonci nekoliko vekova pre Hrista, a nju je opisao i grčki astronom
Hipparchus u drugom veku nove ere. Ipak, ona nije dobila naučno objašnjenje niti je precizno izmerena sve do 17.
veka.
Zodijak je isečak