Kako proveriti sposobnost telepatije

 
Treba osmisliti test koji će biti imun na uticaj svih drugih faktora na rezultat, osim moći koje se testiraju. Pored toga, test mora da bude prilagođen konkretnim tvrdnjama; postupak nije isti za proveru sposobnosti telepatije, prekognicije ili psihokineze.Ovde ćemo dati primer pravila za test telepatije (ali slična pravila mogu da se naprave i za testiranje bilo koje druge paranormalne sposobnosti). Recimo da dve osobe tvrde da mogu da komuniciraju mislima i da su to već potvrdile. Ako su test izveli sami, to može da bude i rezultat nesvesnog samoobmanjivanja, jer možda nisu umeli da sprovedu objektivan test. Predložićete zato eksperiment kojim će se nesumnjivo pokazati da li je reč o vančulnom opažanju ili nečemu drugom. Evo nekih standarda koje u ovakvom testu treba poštovati:
 

 

  
1. Pravila. 
Test treba do detalja kreirati pre početka njegovog izvođenja. Takođe treba unapred precizirati koliko će biti pokušaja i koji rezultat će se smatrati uspešnim. Da ne bi kasnije bilo nepotrebne rasprave, sve što je dogovoreno treba zapisati. Takođe treba odabrati i vođu eksperimenta, čija će reč biti odlučujuća u slučaju spora. Kad se svi slože da test može da počne, to znači da su sva pravila fiksirana i da se više ne mogu menjati.

2. Test mora da teče bez povratne sprege.
To znači da odgovore i rezultate niko ne sme da poredi i da obrađuje do završetka eksperimenta. Saradnici mogu da znaju samo onoliko koliko to moraju zbog svog zadatka, a nikakvo “zavirivanje” u rezultate van svoje kompetencije nije dozvoljeno. Posebno je važno da saradnik, koji se nalazi u sobi zajedno s primaocem poruke, ne sme unapred da zna sadržinu poruka koje će se slati.

3. Saradnici.
Potrebno je da uz svakog učesnika (onoga koji prima i, ako takav postoji, koji šalje poruke) bude bar po jedna osoba. Može se pretpostaviti da će glavni učesnici u testu biti pristrasni prema samima sebi, ali saradnici moraju da zauzmu objektivan i nepristrasan stav.

4. Izolovanost. 
Osoba koja šalje poruke mora da bude fizički odvojena od osobe koja ih prima, po mogućstvu što dalje, ali svakako u drugoj prostoriji. Vizuelni i audio kontakt ne sme da postoji.

5. Komunikacija. 
Ako je tokom izvođenja testa neophodna komunikacija (recimo radi sinhronizacije većeg broja pokušaja) treba se dobro obezbediti da se kroz nju ne “provuče” i glavna informacija. Veliki broj izvedenih testova, upravo na ovom mestu krio je podvalu učesnika. Zbog toga bi umesto komunikacije glasom morao da se koristi neki drugi signal (udarac u zid, elektronski generisan zvuk ili slično).

6. Razraditi sve tehničke detalje i proučiti svaku mogućnost prevare. 
Ako je potrebno da isti rekviziti tokom testa idu od pošiljaoca do primaoca, treba se dobro zaštititi od svake mogućnosti da se uz njih provuče i informacija. Ako su to, recimo, fotografije ili karte, to može da bude otisak prsta ili mala oznaka zagrebana noktom. Ako su u pitanju domine ili kockice, primalac može po razlici u temperaturi da oseti koju od njih je pošiljalac držao u ruci dok se “koncentrisao”. Zato je najbolje obezbediti dva seta jednakih rekvizita: dve grupe fotografija, dva špila karata ili već šta se koristi, tako da tokom testa ništa od rekvizita ne prelazi “zabranjenu liniju”. Dobro je konsultovati mađioničara ili nekoga kome su već poznate tehnike izvođenja trikova.

7. Randomizacija (nasumiåan izbor podataka).
Sekvencu ili prizor koji se šalje (brojevi, reči, slike, itd.) najbolje je kreirati posle početka testa, kako bi se izbegla svaka mogućnost da primalac poruke unapred dozna prave odgovore. U nekim slučajevima dovoljno je da to bude bacanje novčića (“glava-pismo”), bacanje kockice ili “slepo” ubadanje vrha olovke u neko slovo ili reč u knjizi (koju saradnik bira nasumično posle početka testa). Najbolje je da se koristi računarski generator pseudoslučajne sekvence, ali će u tom slučaju biti neophodna saradnja programera. Nikada ne treba dozvoliti glavnim učesnicima testa da za randomizaciju ponude neki svoj rekvizit, jer i tu postoji velika mogućnost prevare.

8. U obzir se uzimaju svi rezultati. 
Nikome nije dozvoljeno da odlučuje koji će rezultat biti odbačen a koji usvojen. Test je objektivan jedino kad se u obzir uzmu svi pokušaji, počev od prvog pa onoliko koliko je dogovoreno na početku; ni manje ni više od toga. Ako se za naknadni izbor “ovo hoću a ovo neću” koristi neki od izgovora (“ovo je bilo neobjektivno” ili “ovde sam bio dekoncentrisan”), onda se svi rezultati odbacuju i test se ponavlja od početka.

9. Statistička obrada i interpretacija rezultata. 
Ako je sve dogovoreno pre početka testa, neće biti problem izbrojati uspešne i neuspešne pokušaje i se uporediti ih sa zadatom normom uspešnosti. Ipak je korisno zatražiti savet matematičara ili statističara, jer će on najbolje znati koji broj pokušaja treba načiniti da bi rezultat bio značajan sa statističkog gledišta i kako da se izbegnu eventualne zamke u tumačenju rezultata. Ako u ekipi nema ovakvog stručnjaka, postoji opasnost da neki rezultati (koji mogu da budu i posledica slučajnosti) pogrešno budu interpretirani kao dokaz teze o postojanju telepatije.

10. Reproducibilnost (ponovljivost) rezultata. 
Setimo se zlatnog pravila: posebna tvrdnja zahteva poseban dokaz. To u ovom slučaju znači da, ako učesnici zaista imaju telepatsku sposobnost, onda im neće biti teško da isti rezultat ponove. Ako ovo odbiju, to je znak da su varali ili da su, prosto, imali sreće i da se plaše da im drugi put neće uspeti. Ako prihvate, u tom slučaju treba promeniti što više činilaca: pooštriti pravila testa, pozvati nove saradnike ili dobro proanalizirati gde se provukla mogućnost podvale. Jer, ne zaboravimo, ovo je naučni eksperiment u kome je cilj dokazati natprirodnu sposobnost, a ne cirkuska predstava u kojoj treba zamazati oči posmatračima. Pa čak i ako učesnicima uspe prevara u prvom testu a padnu na drugom ili trećem, treba im bar odati priznanje za dobro izveden trik. A ako se pokaže da imaju moć telepatije - treba pročitati tekst pod naslovom “Kako zaraditi milion dolara”, pa - pravac Florida!

Sve ovo, naravno, ne znači da u eksperimentu ne bi mogle da učestvuju i samo dve osobe. Ipak, rezultat u tom slučaju treba smatrati samo preliminarnim, kao proveru da li ima svrhe organizovati testiranje uz učešće veće ekipe.Ako se ne testira telepatija nego vidovitost, proveru može da napravi i samo jedna osoba. Recimo, bacanje kockice i zapisivanje prognoze i rezultata; naravno, bez podvaljivanja i “virenja”, jer koja bi inače bila svrha celog truda? Dovoljno je posle velikog broja bacanja izbrojati pogotke i videti da li su oni značajno veći od 1/6 svih pokušaja. Male pozitivne rezultate treba pripisati slučajnosti, a značajno visok broj pogodaka najbolje je potvrditi novim testovima. Tek posle ovoga vredi organizovati opsežniji eksperiment.